Ključna reč je planiranje

januar 18, 2015

Blogerskoj i čitalačkoj javnosti predstavila se na specifičan način – kroz priču na blogu happychezmoi.blogspot.com gde piše o svojoj porodici, načinu njihovog života i života sredine u kojoj žive. Zanimljiva je njena životna filozofija uz pomoć koje izvlači maksimum iz života za kakav se odlučila. I pored toga što se nije pripremala da bude samo supruga, mama i domaćica (diplomirani hemičar je po struci), sada je jedna jako inspirativna mama koja je odlučila da se posveti samo svojoj porodici i svojoj deci. A što je najvažnije, uspela je da u tome bude zadovoljna i ispunjena, jednako koliko je divna, ostvarena i, kako čitaocima njenog bloga izgleda, gotovo savršena.
Zove se Dora Vajana i živi u Grčkoj, kaže, u jednom malom mestu na Peloponezu i mama je dve devojčice od pet i deset godina, supruga jednog lekara, a uživa u tome da brine o svima njima. Potiče iz poznate niške porodice Premović. Njen otac, dr Pavle Premović, takođe hemičar, naučnik, priznatiji je i poznatiji u svetskim razmerama, a ona u šali kaže –“ ćalac je hteo i od mene da napravi naučnika, ali sam mu ja izmakla”.
ŽIVIM ŽIVOT KAKAV SAM PRIŽELJKIVALA
Za čitaoce “Maminog sveta” Dora Vajana govori o svom životu zadovoljne mame i domaćice, o tome kako organizuje svoj dan i život svoje porodice, kako brine o ishrani svoje dece i kako ih čuva od svakodnevnih opasnosti, o druženju sa prijateljima i večerama koje brižljivo i s velikom ljubavlju priprema… o nostalgiji za rodbinom, rodnim gradom i Srbijom…
 
– Svi znamo da naši životi retko ispadnu onako kako smo ih zamišljali i planirali. Međutim, ja duboko u sebi znam da sam svoj sadašnji život skriveno, tiho priželjkivala i dozivala. Želja mojih roditelja je bila da imam blistavu budućnost, karijeru, dobar posao, novac. Školovali su me, putovala sam sa njima po svetu, naučila jezike. A ja sam oduvek bila jako osetljiva, okrenuta sebi, svom unutrašnjem životu, privatnosti. Istina je da u svojim dvadesetim godinama nisam imala pojma šta ću sa sobom i kuda sam krenula. Jedno sam znala da nikoga ne želim da razočaram, pa sam stoga svima ugađala ne obraćajući pažnju na sopstvene želje. Desila mi se ljubav sa čovekom zbog koga sam bilia spremna da napustim sve i započnem novi život .
Nije nam bilo lako, ali smo kroz naš brak i poteškoće pronašli novu snagu za koju nismo znali. Zbog stalnog odsustvovanja muža i bez pomoći sa strane, ja sam na početku uglavnom provodila vreme sama sa dvoje male dece, daleko od otadžbine i svega onoga što mi je poznato. Iako tada nismo mogli drugačije, verovali smo da će se nekada, u budućnosti, ta situacija promeniti – oboje ćemo raditi i doprinositi finansijski. Kako je prolazilo vreme, tako sam sve više uviđala da mi je život “servirao” upravo ono u čemu sam se sjajno snalazila i što me je činilo beskrajno srećnom, po prvi put u životu. Pomislila sam: “Hej, meni ovo dobro ide. Meni je lepo. Srećna sam”, i shvatila svoju ulogu majke, supruge i domaćice veoma ozbiljno i istovremeno uživajuću u tome što radim. Prihvatila sam tu ulogu kao svoj posao i želela sam da u tome budem najbolja što mogu. Shvatila sam da je ono moje nekadašnje priželjkivanje i dozivanje mirnog porodičnog života urodilo plodom. Ostvario se moj san. On se desio donošenjem svesne, zajedničke odluke u kombinaciji sa mojim karakterom i željama, tako da zato smatram da ništa u životu nije slučajno.
U internet zajednici poznata si po blogu koji sadrži zanaimljive, specifične recepte. Kako planiraš jelovnik za svoju porodicu, svakodnevni i onaj kada imate goste, a vidim da ih imate jako često?
– Ključna reč je planiranje. Najčešće vikendom isplaniram šta ću kuvati cele naredne nedelje na osnovu onoga što imam u frižideru, zamrzivaču i onoga što mi se “mota” po ormarićima u kuhinji. Vidim šta mi nedostaje, napišem listu za kupovinu i nabavim sve ono što mi je potrebno za narednu nedelju. Kod nas pijaca radi samo subotom, tako da je to dan za nabavku svežih namirnica. Neretko koristim i “obrnuto” planiranje, kuvam na osnovu onoga što već imam, bez dodatne kupovine. Uglavnom kombinujem, kreiram nove recepte ili tražim inspiraciju po kuvarima i blogovima. U kuvanju pratim intuiciju i primenjujem sve ono što sam do sada naučila. Kada su u pitanju gosti, tu još učim da ne treba ugađati drugima. Domaćica nikako ne sme da svoje kuvanje adaptira ukusima drugih, već sebi i onome što ona voli da kuva. Kada kuvam za druge gledam da to bude nešto provereno i jednostavno.
 
Kako štitiš decu od džank fuda, od slatkiša, od GMO?
Jednostavno, ništa im ne zabranjujem. Hoću reći da moja deca svakako mogu da pojedu čips, čokoladicu, lizalicu, ali ne svakoga dana. Zato moraju svakoga dana da jedu sezonsko i lokalno voće , povrće i jelo koje svima nama skuvam. Za njih nikada ne kuvam posebno, jedino onda kada baš poželim da pojedem nešto “čudno” kao na primer tart sa gorgonzolom koji nije posebno privlačan deci.
Kako ih štitiš od loših ljudi, loših misli, loših navika?
Ne želim da budem previše zaštitnički nastrojena, verujem da deca moraju da se naviknu na razočarenja, moraju da znaju da postoje loši ljudi i da život često nije fer, ali to nije ono što želim da potenciram. Ne učim ih da mrze, da lažu, da sude. Pokušavam da ih naučim da u svakome vide nešto dobro i lepo, a kada ih neko dira da se jednostavno sklone. Učim ih da budu logične i prizemne, ali ipak da veruju svom srcu i unutrašnjem glasu. Život nije bajka, ali ume da bude jako lep ako mi naučimo tako da ga doživljavamo. Deca najviše uče iz primera, tako da pokušavam da budem dobar primer za njih. Podvlačim reč “pokušavam”, jer nije ni malo lako.
Kakav život zamišljaš za svoju decu? Šta bi rekla kada bi neka od njih odlučila da živi kao ti?
Ono što im želim je da neguju svoju sposobnost da vole. Želim da zablistaju čime god one rešile da se bave. Ako one budu srećne i zadovoljne svojim izborima, zašto ne bih bila i ja? Ja sam tu da ih usmeravam, vaspitavam, posavetujem. U nekim trenutku ću morati da ih pustim da žive svoj život i tako treba da bude.
Čemu ih učiš, kako ih vaspitavaš?
Učim ih da čoveka ne čini posao kojim se bavi, već ono što nosi u srcu. Negujem u njima ljubav prema Bogu, muzici, filmu, knjigama i ljudima, učim ih toleranciji i skrušenosti. Učim ih da vrednuju ljudsku dušu iznad svega. Volela bih da uvek budu bliske i da se u budućnosti nađu jedna drugoj, volela bih da neguju lepe odnose sa prijateljima i porodicom. Nikada od svoje dece neću tražiti da budu ono što nisu, apsolutno sam svesna njihovog karaktera, pokušavam da im se adaptiram i pronađem naš zajednički jezik. Zato ih stalno posmatram, osluškujem ih i molim se za njih. Na puno stvari ne mogu uticati, samo mogu da se nadam se da će naučiti iz svojih grešaka i da će u svemu slediti svoje srce. Mene barem ono nikada nije prevarilo.
Kako se snalaziš kada vam banu nenajavljeni prijatelji, a znaš da očekuju da budu lepo ugošćeni jer ti je to odlika – šta spremiš na brzinu, od onoga što se našlo u kući?
Kada neko nenajavljen bane uglavnom me uhvati panika, naročito ako nema ničega u kući sem kikirikija ili neke flaše vina. Ako je tako, vino se otvori, iznesem kiririki, naručim picu ili nekoliko suvlakija iz komšijske pečenjare. Možda to nije odgovor koji ste očekivali, ali ja ne volim iznenadne goste. Prirodno sam osoba koja je pod stresom čak i onda kada nema razloga za to, tako da iznad svega moram biti organizovana i spremna kako bih sebe spasila od nepotrebne nervoze. Inače, dešava se da imam vremena za kuvanje kada se iznenadni gosti pojave na vratima. Onda povadim sve što imam u frižideru, napravim neku salatu, iseckam sir, stavim masline i malo hleba. Što se tiče kuvanja, to uglavnom bude testenina sa nekim brzinskim sosom. Uvek pri ruci imam tunjevinu u ulju tako da od nje napravim sos sa kaparima koji nikoga do sada nije ostavio ravnodušnim.
DECU NE ŠALJEM U ŠKOLU BEZ DORUČKA I UŽINE
Kako planiraš užinu za školarce i šta bi od toga mogla da preporučiš onim mamama koje nemaju toliko vremena, koje rade, a često i više poslova?
 
Dve stvari su važne – planiranje i dobra organizacija. Bez toga ne bih nikada uspela. Insistiram na tome da je običan sendvič sa malo šunkice i sira mnogo bolje i zdravije rešenje za dete od masnog peciva iz pekare ili hamburgera sa ulice. Gurnuti detetu bananu ili jabuku u ranac nije teško, napraviti proju ili neku brzu i laku pitu, takođe. Ono što ja preporučujem mamama je da naviknu svoju decu na rano ustajanje. Naravno, da bi to bilo izvodljivo dete mora da ide rano na spavanje. Moja deca su do devet sati uveče u krevetu, tako da ujutru bez kukanja i žaljenja ustanu rano i pojedu svoj doručak. Ta navika je spasonosna. Decu nikada ne šaljem u školu bez doručka i užine. Užine isplaniram unapred: kupim šunku, puter, kačkavalj, hleb za tost, voće, ništa spektakularno niti skupo. Ustanem nekoliko minuta ranije i spremim doručak. On može biti nešto sasvim jednostavno, kao na primer parče integralnog hleba sa puterom i džemom ili mleko i žitarice. Ne viršle, salame, paštete. Bitno je da ne odu u školu praznog stomaka i da pojedu nešto što ima određenu hranljivu vrednost. Priprema užine ne oduzima mnogo vremena. U frižideru imam sve što mi je potrebno, napravim tost, sendvič, isečem kolač ili pitu koje sam spremila prethodnog dana i spakujem im u plastične činijice sa poklopcem. Flašica sa vodom je takođe obavezna. Uvek se tu nađe neka voćka. Ne mora užina da bude ništa ekstravagantno niti opterećujuće. Bitno je samo uložiti malo truda i vremena u planiranje.
Šta su tvoja interesovanja, van onoga što je neophodno da bi bila najposvećenija mama i supruga?
 
1932006_10152195056658680_1201693537_n-300x231 (1)
Iako većinu svog vremena posvećujem drugima, ja sam ipak veliki individualista i jako cenim svoju i tuđu slobodu. Nisam posesivna niti zahtevna, a to isto tražim od drugih. Moj muž i ja nismo jedan od onih parova koji “rade sve zajedno”. On ima svoja interesovanja i hobije koji su potpuno drugačiji od mojih. On je ekstrovertan, jako društven, sportski tip, a ja zatvorena , zaljubljenik u tišinu i samoću. Našli smo se negde “u sredini”. Ja poštujem njegovo slobodno vreme i potrebu da bude ono što jeste van okvira porodica, a on meni omogućava vreme kada se mogu posvetiti onome što najviše volim: pisanju, fotografiji, čitanju, pevanju u horu.
Imaš li vremena samo za sebe i kako ga koristiš?
Neretko odgledam neki film potpuno sama ili pošaljem njega sa decom u park kako bih pisala na miru, bez ometanja. “Moje vreme” mi je podjednako važno kao i naše zajedničko vreme. Ono mi je potrebno kako bih održala ravnotežu između mene kao majke, supruge i mene kao “Dore”. Naravno, za to je potrebno imati podršku supružnika. Ne volim izlaske u kafiće i bučna mesta gde ima puno ljudi. Ono što mi vraća energiju i što me odmara je intiman razgovor sa prijateljicom uz čaj, šetnja po gradu, vožnja biciklom kroz komšiluk, čitanje. Vrhunski se provodim kada usred noći, dok svi spavaju, listam kuvare i pravim kolače. To me jako smiruje.
Kako lečiš nostalgiju za svojim gradom, svojom zemljom, svojom porodicom? Šta ti najviše nedostaje?
Na početku mi je bilo jako teško. I dan danas nije lako, ali čovek se na sve navikne. Srećom, lako se adaptiram na nove situacije i uglavnom gledam napred. Ja sebe već odavno smatram “građaninom sveta”, imam utisak da se svuda mogu adaptirati, da je ceo svet moj dom. Ipak, nedostaje mi neko “moj” pored muža i dece. Volela bih da imam kome da ostavim decu makar jednom nedeljno, kako bih izašla na večeru sa mužem ili da se jednostavno prošetam bez mojih “prikolica”. Nedostaje mi kafa sa mojom tetkom i mamom, nedostaju mi slave, nedeljni ručkovi, sva ta porodična okupljanja. Na sreću, tehnologija je jako napredovala, pa putem Skype-a i Facebook-a mogu svakodnevno kontaktirati sa dragim ljudima. Nije isto, ali je barem nešto.
Mada sa posebnim emocijama pominješ svoju rodbinu, naglašavaš da su prijatelji porodica koju biraš. Ko su vaši prijatelji, šta vas povezuje, po čemu ste različiti?
Iako smo pre jedno više od pet godina započeli život u novom gradu, relativno lako smo sklopili nova prijateljstva i to uglavnom preko dece. To su jednostavni, nepretenciozini, porodični ljudi koji vole da se druže. Živimo u malom mestu u kojem su ljudi jako prijateljski nastrojeni tako da ne prođe vikend, a da nas neko pozove na ručak ili večeru i i obrnuto. Družimo se sa svima, od mesara do arhitekte i upravo u toj raznolikost ljudi sa kojima se rado viđamo leži lepota našeg društvenog života. Na neke od njih gledam kao na familiju i za njih sam spremna da učinim sve ono što bih učinila i za rođenog brata.
Kao blogerka, pokrenula si niz značajnih tema, iznosiš neke svoje dileme i onda kada govoriš o običnim stvarima, nekako stičemo utisak da nam otvaraš vrata i svoga doma i svoje duše. Šta je za tebe blogovanje? Šta ti znače komentari i podrška čitalaca?
Blogovanje je moja lična terapija, moj životni projekat. Na njemu je zabeležen moj put od jako negativne i ogorčene osobe, do žene koja voli svoj život. Takođe, želela sam da povratim staru slavu domaćica i da je malo modernizujem, da dokažem ljudima da jedna žena može biti uspešna na više nivoa i da je posvećivanje porodici i domu samo još jedna vrsta ambicije koju može da poseduje jedna žena . Želela sam da pokažem ženama da mogu biti ponosne na svoj izbor bez obzira na to šta su rešile da rade. Ne moraju nikome ništa objašnjavati niti sebe pravdati. Puno puta sam odustajala od pisanja bloga razočarana činjenicom da moj glas ne dopire do onoliko ljudi koliko u tome uspevaju neki drugi blogeri, a onda se eto nekim magičnim putem stvori nečiji mejl ili komentar i vrati me u život, ispuni inspiracijom i željom da nastavim. Čitaoci ne slute koliki je njihov uticaj na mene kao blogera. Ne bih rekla da sam stekla neku veliku popularnost, ali moje čitateljke su u mom srce postale moje prijateljice, srodne duše.
Hoćeš li izdati knjigu?
Ta ideja mi je trenutno jako…pretenciozna. Mislim da me čeka veliki put do knjige, još puno pisanja, uobličavanja mojih misli i želja. Knjigu ću napisati onda kada osetim da je za nju pravo vreme. Čini mi se da onu mudrost koja je neophodna za pisanje knjige još nisam postigla. BIla bih krajnje neskromna kada bih tvrdila suprotno. Ipak, vrzmaju mi se po glavi raznorazne ideje o knjizi. Videćemo. Ja uglavnom trčim na duge staze, ne žuri mi se.
Koliko žena, ma koliko ranjiva, osetljiva, nekada nesigurna, ponekad tužna, setna i plačna s izraženom potrebom da ima čvrst oslonac u životu, može istovremeno da bude i jaka, nesalomiva pred svakodnevnim životnim nedaćama koje nije očekivala?
Mislim da snaga jedne žene upravo leži u njenoj emotivnosti i ženstvenosti. To su osobine iz kojih se rađa njena sposobnost da voli, uteši, da se saoseća, da brine o drugima. Krajnje je poražavajuće za čovečanstvo taj neki trend da žene postanu grublje, agresivnije, više nalik muškarcu. Kada bi žene shvatile koliko moći im pruža njihova prirodna nežnost duše, ne bi nikada poželele da budu ono što nisu. U teškim trenucima, a bilo ih je mnogo, ja sam osećala da moram na sve načine da zaštitim svoju porodicu od gubljenja nade, ja sam bila ta koja brigom i negovanjem toplog doma održavam ravnotežu dok se svet, kako nam se u nekim momentima činilo, rušio oko nas. Moja ljubav, to što sam “tu”, prisutna, konstantno uliva sigurnost kod moje dece i muža. U tome leži moja snaga i na to sam posebno ponosna.
Na šta si, osim porodice, najponosnija?
Pa, ne bih rekla da sam ponosna, već mi je jako drago što posedujem tu tvrdoglavu sposobnost da uočavam lepotu koja možda drugima nije očigledna . Sa ushićenjem primećujem lepo čak i u onome što je nekima neugledno, čak i ružno. To mi znatno olakšava i ulepšava život. Ponosna sam na svoje veštine u kuhinji, na sposobnost da se adaptiram i na moj teško stečeni optimizam.
Koja ti je neispunjena želja najvažnija u ovoj godini i šta bi te najviše obradovalo?
Baš sam pre neku noć sanjala najdivniji san. Mada, ja bih pre rekla da je to vizija budućnosti. Ponekad mi najlepše i najkreativnije ideje padaju na pamet dok spavam. San je izgledao ovako: prijatan ambijent, neka fina prostorija sa tihom i lepom muzikom, meki, šareni jastuci na podu, veliki sto prepun kolača, ja i moje čitateljke na jednom mestu, smejemo se, upoznajemo, pijemo čaj iz šarenih šoljica i grickamo kolačiće srećno se gojeći. Celog narednog dana me je “držao” taj divni osećaj koji sam ponela sa sobom na javi. Volela bih da se tako nešto ostvari u skoroj budućnosti. S obzirom na to da sam se puno puta u životu uverila u to da se snovi zaista ostvaruju, verujem da će se i to desiti. Ko zna, možda baš ove godine. Inače, nemam neispunjenih želja. Ne razmišljam o stvarima koje nemam ili nisam doživela, pokušavam da živim u ovom trenutku, da budem prisutna u sadašnjosti i da nemam prevelikih želja.
 
http://www.maminsvet.net/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama