Deca se često ne ponašaju onako kako bi roditelji to želeli. Većina roditelja i veruje da će, ako promene svoj stav i ponašanje prema deci uspeti da poboljšaju i njihovo ponašanje, ali jednostavno ne znaju odakle da počnu.
Prvi korak je prepoznavanje faktora koji uzrokuju problematično ponašanje. Tri su glavna mesta za traženje uzroka lošeg ponašanja:
– negativno/nepovoljno okruženje
– nedostatak rutine
– nedostatak konstruktivnih i pozitivnih povratnih informacija
Najefikasnija metoda unapređenja detetovog ponašanja je stvaranje pozitivnog okruženja. Pored toga, najbolji način da se dete nauči željenom ponašanju je da se poveća pozitivna roditeljska uključenost.
Deca žele da budu stalno aktivna, traže i potreban im je intenzitet u iskustvima, ali i stalne povratne informacije od strane roditelja u vezi sa njihovim ponašanjem. A povratnu informaciju bogatu emocijama najčešće dobijaju u negativnim situacijama. Roditelji se bude onda kada deca rade nešto što ne bi trebalo i tek tada deca postaju predmet njihove pažnje.
Istina je da kada je ponašanje deteta problematično, roditelji reaguju krajnje oštro na negativan način, skrećući pažnju svima kod kuće. S druge strane, intenzivne pozitivne reakcije su izuzetno retke. A pošto su deca sklona da rade ono što funkcioniše (u ovom slučaju, što vodi intenzivnijim reakcijama), roditelji se često susreću sa manifestacijama problematičnog ponašanja. U ovom slučaju, problematično ponašanje je apel koji treba primetiti i na koji treba obratiti pažnju. Ukratko, deci je bitno da privuku pažnju svojih roditelja. Ako ne mogu pozitivnu, zadovoljiće se i negativnom.
Kada su deca u pozitivnom okruženju, oni se ponašaju dobro, jer je dobro ponašanje u ovom slučaju način da privuku pažnju. U uslovima u kojima većina dece živi i raste, učestalost i intenzitet negativnih interakcija (od strane odraslih) daleko prevazilaze učestalost i intenzitet pozitivnih interakcija. Skoro svi roditelji negativno reaguju 10 puta češće nego što daju pozitivne komentare. Da bi stvorili zaista pozitivno okruženje, roditelji moraju da odgovore na najmanje četiri puta više situacija na pozitivan način.
Većina roditelja dobro ponašanje svoje dece shvata kao nešto prirodno, normalno, kao nešto čemu ne treba pridavati poseban značaj. Ali roditelji moraju da nauče da to primećuju i ohrabruju. Ili, drugim rečima, moraju da nauče da podstiču isti entuzijazam u hvali deteta, koje su do sada koristili samo kada kritikuju.
Jasne granice i pravila su od suštinskog značaja. Na primer, ako deca znaju da se doručak servira tačno i tek u 8, naučiće da budu spremni za doručak u dogovoreno vreme bez prepirke.
Normalno je imati domaće obaveze oko kojih se ne pregovara. Ako roditelji počnu pregovarati sa svojom decom o izvođenju ili vremenu jedne ili druge aktivnosti, oni gube deo autoriteta nad decom. Ponašanje deteta često zavisi od toga kakav je dan imalo, koliko je umorno i sposobno da obrati pažnju. Pošto su deca sposobna da se koncentrišu na ono što žele ili ne žele, mnogo jače od odraslih, detetova odlučnost da ne očisti sobu, na primer, obično uspeva.
Evo nekoliko koraka koje roditelji mogu preduzeti kako bi stvorili strukturisano kućno okruženje:
- Identifikujte nepregovaračke aktivnosti
- Odlučite koje vrste ponašanja se neće tolerisati
- Proverite da li vaše dete razume ta ograničenja tako što će im pružiti pravovremene i odgovarajuće povratne informacije
Jednom kada postavi svoja očekivanja, roditelj mora objasniti ta očekivanja svojoj deci – jasno i konkretno, a zatim uvesti pravila. Ako svojoj deci kažete „Ponašaj se lepo dok nisam ovde“ vi podstičete njihovu anksioznost jer „lepo“ može imati različito značenje za dete i roditelja.
Na primer, ako danas ignorišete skakanje po krevetu, a sutra to strogo kažnjavate, time zbunjuje dete. Ono ne zna kakvo se ponašanje od njega očekuje. Ako roditelji s vremenom usvoje neko ponašanje kao prihvatljivo, dete će stalno testirati granice ne jer postoji jasan okvir. To ne samo da dovodi do napetosti i sporova između roditelja i dece, već takođe može izazvati visoku unutrašnju anksioznost.
Takođe, neophodno je prvo isplanirati aktivnosti koje deca smatraju neprijatnim, pre aktivnosti koje su za njih zabavne. „Neprijatno“ se odnosi na aktivnosti u kojima dete nije naročito proaktivno, ali ih mora obaviti, kao što su kućni poslovi.
Domaće zadatke radite odmah nakon škole i omogućite svom detetu da gleda televiziju ili se igra samo nakon što ih završi.Čitanje, matematika i sve ostalo što bi roditelj želeo da njegovo dete radi sa zadovoljstvom treba podsticati pozitivnim stavom, a ne nametanjem obaveza.
Da bi roditelji efikasno upravljali ponašanjem svog deteta, moraju imati realna očekivanja i doslednu strukturu sankcionisanja, promovisanja i procene posledica ponašanja.
Deca koja znaju da ignorisanje pravila kod kuće ima iste posledice svaki put kada prestanu da testiraju pravila, osećaju se sigurno unutar granica koje su im postavili roditelji.
Roditelji bi takođe trebalo da obrate pažnju na mere koje preduzimaju kada dete ne poštuje pravila i vode računa da zaista dovedu do smanjenja negativnog ponašanja.
Objasnite tačno šta očekujete od svog deteta i proverite da li vas razume. Budite dosledni u svojim pozitivnim reakcijama na dobro ponašanje i sankcijama protiv neprihvatljivog ponašanja.
Postizanje pozitivnog okruženja preduslov je za suočavanje sa neprihvatljivim ponašanjem.
Izvor: Zelena učionica