Imati lenju mamu i nije tako loše. Eto tri razloga za to:
Deca lenjih mama su samostalnija. Kakve to veze ima, pitate? Pa, na primer, kako je moj sin naučio da se izuva i obuva? Tako što mi se nije dalo večno klečati i da to radim ja, pa sam radije petsto puta objasnila i pustila ga da proba sam. Kad je žedan, a ja radim nešto drugo, ja mu ne nosim vode. Zna gde stoji bokal, zna gde je flašica. Naravno da mu dodam čašu vode ako sam u kuhinji, ali ne pada mi na pamet da ustanem s kauča da bi ga posluživala.
Deca lenjih mama su spretnija. Razmislite malo. Ako ste stalno trčali za njima dok su bili mali, sve su šanse da ste uspeli da ih sprečite da se provlače, zavlače i penju svuda. Lenja mama, koja je za to vreme sedela na klupi i samo posmatrala što se događa, verovatno to nije uspela. Rezultat? Dete je spretnije.
Deca lenjih mama više pomažu po kući. Moje dete pomaže da se isprazni sudo-mašina, stavlja čist veš u ormar, usisava, skuplja igračke… Nije da sam baš toliko lenja, ali znam da je to najbolje za moje dete. Mislite da se nisam plašila da će pasti kad jako potrči? Jesam, ali sam izdržala, zbog njega. I uspelo je! Moje dete je samostalno, razborito i snalažljivo, a ja sam se nisam previše trošila.
Eto. Razmislite malo o tome kad se sledeći put budete osećale krive jer ste napravile nešto što bi se moglo opisati kao lenjost.