Љубица Сикимић, педагог, писац за децу и неуморни сакупљач дечјих игара, дуго је од деце и одраслих широм Србије записивала и тако од заборава сачувала много старих и нових дечјих игара. Збирка 32 игре за свако дете, која је недавно објављена у издању Креативног центра, представља мали допринос великој грађи до сада сакупљених традиционалних дечјих игара нашег народа. Она чини документ о богатом и разноврсном народном стварању ранијих генерација и прилог је ризници наше народне културе.
Издање 32 игре за свако дете садржи илустроване карте са занимљивим традиционалним и савременим играма намењеним деци предшколског и основношколског узраста. Ова збирка може бити веома корисна и васпитачима, учитељима и аниматорима у раду с децом.
Ауторка Љубица Сикимић сматра да игре омогућавају најбоље дружење, да благотворно делују на развој осећања и зближавање с другима и доносе добро расположење. Игре омогућавају детету да у бројним покушајима развија своју тежњу да буде боље и успешније и да се не мири с неуспехом у извршавању задатака.
Госпођо Сикимић, реците нам нешто више о вашем новом издању 32 игре за свако дете. Како сте дошли на идеју, како је издање конципирано и коме је намењено?
– Ново издање 32 игре за свако дете намењено је деци предшколског и основношколског узраста. Рађено је у форми карата – за сваку игру по једна карта.
Свака карта у слици и речи даје упутства за практичну примену игре (скоро све су за отворен простор), како деци школског узраста да их сама користе, тако и одраслима (родитељима и васпитачима) да их на посредан начин пренесу предшколској деци. Добра слика и привлачан дизајн помоћи ће да игре са карата читају и предшколци.
Неке од понуђених игара са карата носиће са собом и родитељи који своју децу викендом воде на излете ван града.
У пробној примени ових игара на картама показало се да је стручни тим Креативног центра направио добар избор игара, јер је добио све похвале деце из једног београдског вртића.
Родитељима данас није једноставно да одреде у којој мери треба да буду укључени у игру своје деце. С једне стране стручњаци им говоре да је стимулација кључна за развој деце, а с друге да деци треба да буде досадно да би развијала креативност. Како пронаћи средину?
Деци у игри никада није досадно, али ако се деси да им понављање игре досади, она у ту игру унесу неке промене. За њих су промене и ако у недостатку вршњака у игру уђу и родитељи.
У прве три, па чак и четири године дечјег живота најчешћи партнер у игри с дететом је родитељ или друга, детету блиска одрасла особа. Када у развоју детета прође фаза окренутости себи, дете ће само све чешће тражити игру с вршњацима. Међутим, када већ одрасло дете основношколског узраста пожели игру с родитељима (најчешће су то друштвене игре или игре меморије), пожељно је да родитељи прихвате такав позив.
Игра је део развојног процеса и потреба је сваког детета. Како деца бирају игру? Да ли је исправно наметати им одређену игру?
– За игру се каже да је слободна дечја активност, а то значи да је деца сама и према својим потребама стварају, да познате игре сама бирају по својој жељи. Игру могу да предложе и одрасли, али не и да је наметну, осим ако то нису одрасла стручна лица у вртићима, школама и другим васпитним установама, где су у играма посебно наглашени игровни задаци којима се подстиче нека од компоненти физичког развоја.
Када се група деце окупи напољу и сама предложи, то јест изабере игру коју ће играти – то је слободан избор игре. Ако неко из групе деце изрази жељу да се неки од задатака у игри усложи или промени и то група деце прихвати – и то је слобода избора или прилагођавање садржаја игре играчима који ће је играти.
Међутим, када је игра већ изабрана, њена правила и задатке мора да поштује и извршава сваки члан групе деце која се заједно играју. Е баш то поштовање правила и задатака у једној игри најбољи је пут и начин да дете и кроз игру постаје друштвено биће.
Колико времена дневно би дете требало да проведе у слободној игри и како подстаћи децу да оставе екране и да се окрену правој игри?
– Игра за дете може да буде разонода, то јест рекреација (после часова у школи или боравка у вртићу), али и озбиљна делатност у којој оно задовољава потребу за кретањем, за дружењем с вршњацима, за промишљањем кроз решавање игровних задатака, као и начин да се забави и емоционално обогати.
Данас, када су деца окренута играма са екрана, потребно је да их родитељи подстичу да изађу напоље и да тамо прихвате игру с другом децом. Неки родитељи су криви што су децу оптеретили неким ваншколским похађањем других врста школа и курсева, па деци остаје мало времена за игру и одмор.
Колико би требало да једно дете проведе у игри или шетњи напољу, зависи од његовог узраста. Поред мишљења педагога и психолога, треба поштовати и мишљење лекара педијатара и потрудити се да дете дневно буде напољу (пожељно је на зеленим површинама где је ваздух чист) најмање сат и по до два сата. Ово посебно важи за децу из већих градова, јер деца на селу у игри и раду (подела послова у породици) проведу и више од тог времена напољу, на њиви, у шуми…
Није немогуће тражити и налазити решења да наша деца међусобну игру испред екрана и у затвореном простору замене игром напољу. Важно је нагласити да је у дечјој живој игри (без екрана) у акцији и дететово тело и његов дух.
Сви ми који се бавимо децом и дечјом игром за почетак смо ових дана у београдске дечје вртиће унели избор старих – традиционалних и нових дечјих игара, које су у виду карата изашле из корица дебелих збирки игара и дали им назив 32 игре за свако дете. Децу нижег основношколског узраста привући ће понуђене карте – за сваку игру по једна и с јасним упутствима у слици и речи – да их сама користе. Надамо се да ће их игре подстаћи да се по повратку из школе међусобно договоре о изласку на слободне површине око зграда у којима станују и да тамо сваког дана одиграју бар по једну игру.
Љубица Сикимић је педагог и писац за децу и младе. После завршене учитељске школе и педагогије на Филозофском факултету у Београду, радила је у различитим васпитним установама. Написала је приручник о васпитању деце намењен родитељима и објавила више чланака у стручним часописима чија је тема васпитни рад у вртићима. Аутор је више књига за децу – Зоолошка причанка, Златни кавез, Протрчи испод дуге, Јежић Јешко, Шта деце причају и Како дете расте и учи у породици. Као сакупљач дечјих игара, објавила је књиге Дечје игре некад и сад и Дечје игре јуче, данас, сутра.
Љубица Сикимић памти како је у раном детињству игра за њу имала привлачну, готово чаробну моћ. То је обогатило цело њено детињство. Зато и даље бележи игре, оне старе које деца играју и оне нове, које данас стварају по својој мери.