Сви родитељи се природно труде да подижу своју децу што боље умеју и могу. У томе се руководе различитим претпоставкама или општим уверењима шта је добро или лоше за развој деце.
Већина тих уверења је корисна јер оријентише и усмерава понашање
родитеља, даје им осећај сигурности да поступају исправно и омогућава им да буду доследни и истрајни у свом васпитању деце. Њиховим испуњавањем родитељи имају осећај да су добри родитељи који врше своју улогу најбоље могуће.
Међутим, нису све родитељске базичне претпоставке и уверења исправни. Неке од њих могу да буду контрапродуктивне и да доведу до проблема у понашању и психосоцијалном развоју деце. Навешћу овде неколико таквих родитељских заблуда.
„Моје дете не сме да има никакав проблем“
„Моје дете не сме да има никакав проблем“ је тип заблуде или погрешног уверења које код родитеља изазива јак осећај узнемирености и гриже савести на и најмањи проблем који се јави у току развоја детета.
Такви родитељи негирају постојање проблема код детета, не признају га ни себи ни другима, гурају га „под тепих“ све док не узме такве размере да ескалира или не доведе до јако негативног исхода. Они су склони да окривљују друге за проблеме своје деце (васпитаче, наставнике, другу децу, друге родитеље, систем,…) само да би очували слику свог детета као доброг детета без проблема а слику себе као успешног родитеља.
Грешка у овом уверењу је у томе што се превиђа да не постоји дете које нема никакве проблеме. Проблеми различитих врста и различитих интензитета (од здравствених, преко психичких и социјалних до економских) су саставни део развоја и живота.
Смисао успешног родитеља није да има дете без проблема већ да помаже свом детету и оспособљава га да самостално решава своје проблеме.
Родитељи са овом заблудом ускраћују деци суочавање са реалношћу, онемогућавају им да науче да преузму одговорност за себе и свој живот и конструктивно се носе са животним тешкоћама.
„Моје дете мора увек да буде успешно“
„Моје дете мора увек да буде успешно“ је заблуда која тражи перфекционизам од детета на друштвеном плану И изазива јак осећај узнемирености код родитеља на и најмање “подбацивање” детета.
Овакви родитељи су претерано захтевни у односу на дечија постигнућа, искључиви су и нефлексибилни – по принципу “све или ништа” (или си најбољи или си лош, нема средине), док су у односу на друге кад је њихово дете у питању напети, ратоборни и у сталном страху да је њихово дете неправично оштећено, тј. други су за њих стални извор угрожавајуће конкуренције. Дечији успех за њих представља потврду да су добри и исправни родитељи, а неуспех је извор страха да своју родитељску улогу на испуњавају како треба.
Грешка у овом уверењу је то што степен успешности детета у остваривању неких друштвено пожељних циљева није мерило успешног родитељства као и то што се не прихвата да су неуспеси, промашаји и подбачаји нормални саставни делови раста и развоја.
Дете треба превасходно поредити са њим самим и пратити његов индивидуални напредак, подстицати га да развија личне потенцијале и учити га да неуспехе који су нормални пратиоци сваког напретка превазилази на конструктиван начин.
У супротном деца развијају компетитивни животни стил испуњен сталном борбом за “освајањем првог места” и страхом од пораза који је често увод у многе психолошке проблеме као што су депресивност, болести зависности, анксиозност и сл.
“Моје дете мора увек да буде срећно”
“Моје дете мора увек да буде срећно” је заблуда која подразумева да је превасходна улога родитеља да усрећује своје дете у смислу да дете ни у једном тренутку не сме да испољи незадовољство, тугу, страх, разочараност или љутњу.
Свака појава ових “негативних” осећања детета код оваквих родитеља изазива јаку узнемиреност јер је то за њих знак да нису довољно добри родитељи. Због тога су они у сталној приправности и испуњавају сваку жељу детета, брзо отклањају сваки извор фрустрирања детета, презаштићују дете од и најмањег облика угрожености и склањају дете од сваког напрезања, тј. труде се по сваку цену да детету омогуће да осећа само задовљство и срећу.
Грешка ове заблуде је у томе што се не схвата да је срећа само једно од осећања које је као и сва друга осећања краткорочно и везано за текућа дешавања од којих многа нису под родитељском контролом.
Не може се стално бити само срећан и задовољан. “Негативна осећања” су нормална свакодневна појава и природна реакција на дешавања око нас и у суштини су неизбежна И корисна.
Успешан родитељ није онај који ставља децу под стаклено звоно испод кога нема непријатних емоција већ онај који помаже својој деци да се носи са овим осећањима, даје им подршку и учи их како да конструктивно решавају ситуације које су извор непријатности.
Родитељи са овом заблудом презаштићују своју децу и остављају их емоционално “неписменима” што може да доведе до њиховог каснијег повлачења из друштвене комуникације, неприлагођеног понашања, нижег нивоа самопоуздања И сл.
“Моје дете мора да има све”
“Моје дете мора да има све” је заблуда која подразумева да родитељ треба да обезбеди максимално материјално благостање детета. Дете у сваком тренутку мора да добије оно што пожели јер је то обавеза доброг родитеља. Ако неки од прохтева детета остане незадовољен, родитељ ће себе сматрати некомпетентним, биће узнемирен И осећаће се лоше.
Овакви родитељи су у сталној трци за материјалном добити и под сталним стресом да не зарађују довољно при чему у други план стављају квалитет емоционалног односа са својом децом и комуникацију са њима. У највећем броју случајева и евентуалне психосоцијалне проблеме у сфери дечијег развоја решавају материјалним трансакцијама (најчешће куповином).
Деца оваквих родитеља често су незајажљива у својим захтевима, претежно су незадовољна оним што имају и у сталном су стању потребе за нечим још.
Грешка у овој заблуди је што се родитељство своди на обезбеђивање материјалне добробити детета и што се не прихвата да је лишавање у задовољавању неких дечијих потреба нормална свакодневна ситуација. Немогуће је и непотребно испунити сваку дечију жељу.
Добар родитељ учи своју децу да на испуњење неких жеља мора да чека, да се до неких материјалних добара стиже улагањем рада и енергије, да се неке материјалне ствари заслужују, а да се нечега морамо и да лишимо.
Деца оваквих родитеља не успеју да науче да одлажу и контролишу своје потребе, да праве приоритете у животу, да буду истрајна у достизању дугорочних циљева као и да адекватно реагују на фрустрације.
Ово су неке од најчешћих родитељских заблуда које могу да доведу до формирања лошијих животних стратегија и нефункционалних особина код деце.
Да се разумемо добро, наравно да је нормално и пожељно да се родитељи труде да своју децу заштите од проблема, да настоје да њихова деца буду друштвено успешна, срећна и задовољна и да им је стало да имају што боље материјалне услове за живот.
Проблеми настају онда када родитељи ова своја настојања пренаглашавају, стављају у први и једини план и када их третирају као императиве од којих нема изузетака.
Овом својом искључивошћу (која се препознаје у изразима “увек”, “стално”, “никад”, “мора”,…) родитељи себе стављају пред немогућ задатак, а децу лишавају веома важног искуства које би требало да им буде ослонац у самосталном животу.
Решавање проблема, суочавање са неуспехом, савладавање негативних осећања, ношење са материјалним фрустрацијама су животне вештине које се уче. Ово учење је најефикасније кад је развојно адекватно и постепено а искуства стечена под окриљем родитеља, у атмосфери љубави, подршке и прихватања су ненадокнадива.
То с друге стране значи да деца треба да буду изложена и непријатним ситуацијама у складу са својим узрастом и могућностима да се са њима носе као и да родитељи не треба да буду универзални свеприсутни заштитници који све “животне непријатне ствари” обављају уместо своје деце.
Другим речима, добри родитељи полако припремају децу да се конструктивно суочавају са животом у његовом пуном капацитету и свим (и добрим и лошим) странама.
Аутор: Бранкица Станојевић, психолог