Понекад ми се чини као да је јуче било.
Двадесети рођендан, подстанарски стан код окретнице на Звездари, свећица забодена у нешто налик на колач и степ сок од поморанџе. “Веселе деведесете“ и дилема тада сваког просечног студента – да ли потрошити свих десет марака одједном или се ипак исконтролисати? Платити струју или отићи у биоскоп?
Отићи код Ирене и Зарета на јамб или учити
На кога је ред да пере суђе?
Колико дуго се кувају шпагете? Кад стиже онај Ластин аутобус, шаљу ми пакет од куће. Гоцо, ајд’ са мном плиз, мрзи ме да идем сама, а и мрак је, бојим се.
Кажу да су четрдесете – нове двадесете. Друга младост, такорећи. Не бих се сложила. И не бих се вратила у своје двадесете ни да ми плате. Ма ни за десет марака! Јесте да се изгледало млађе. Јесте да се било згодније. Јесте да се нису имале боре и да смо пуцали од енергије и имали много више слободног времена, али сад имам нешто о чему сам у оно време могла само да сањам. Уз све то, данас могу да урадим толико ствари, које са двадесет напросто не би биле могуће.
Данас, на пример, умем да кувам. Стварно, озбиљно да кувам. И то не само оно најпростије – купус, пасуљ, грашак – кад сам у елементу, могу да изађем на црту озбиљним куварима.
А и торте умем да правим.
И данас се не осећам тако лоше кад кажем истину.
Не осећам се лоше ни када је чујем, иако ми треба мало времена да је сварим, понекад.
Не опстајем тако што подилазим.
Не мислим да ћу положити испит ако се ушлихтам професору.
Не носим пушкице на посао.
Не прекидам везе тек тако.
Могу да останем код куће за рођендан.
Могу да дочекам и Нову годину код куће и да не мислим да је пропаст света.
Данас плаћам своје рачуне. У сваком смислу.
И немам газду који се сваког првог нацрта по кирију.
Данас се усуђујем да изађем напоље без шминке.
Чак и на посао могу да одем без да се претходно препарирам.
И некако спонтаније одлазим на прегледе.
Чак и гинеколошке.
Након два детета и два порођаја, мало шта може да буде непријатно.
Данас ме није стид да разговарам с непознатима.
Данас могу, мирне душе, да опоменем неког ако је бацио ђубре на улици.
Или да замолим комшију да стиша музику.
Данас, рецимо, знам и то се вина деле на добра и лоша, а не само на црвена и бела.
И не мислим више да је розе мешавина црног и белог вина.
А и некако лакше подносим кад ме одбију.
Мало је горе него кад паднеш на испиту, али се у принципу преживи.
Данас знам да се радујем туђој срећи.
Немам кад да завидим.
Немам кад да живим туђе животе.
И не морам да пратим моду.
Не морам да будем мршава.
Не морам да будем у тренду.
Не морам да знам ко је Рита Ора.
И то што ће неко рећи да сам оваква или онаква – неће срушити мој свет.
Научила сам понешто и да игноришем.
Не палим се. Опростим, ту и тамо.
И волим да мислим како умем да се заузмем за људе до којих ми је стало.
Могу да седим на концерту.
Заправо, морам да седим на концерту.
И не одбијам да носим капу ако је хладно.
Фризура коначно није најважнија споредна ствар на свету.
Не морам стално да мислим да ли ћу се допасти људима.
Имам три пара грилонки.
И солидне залихе брашна и шећера у кући.
И знам да алева паприка и палента никако не иду заједно.
Не морам да пркосим свим правилима, да бих доказала себи да сам ово. Или оно.
А смем и да опсујем пред татом.
Имам дечка који има четрдесет шест година.
Прави људи су коначно ту.
Погрешни коначно нису.
Не морам да се поредим ни са ким.
Не морам да бринем како ћу платити струју.
И не морам више никад у животу свом да пијем степ сок.
Дакле, четрдесете нису двадесете.
Четрдесете су два пута боље од двадесетих.
Шта кажеш, Гоцо, а…?
Аутор: Даниела Бакић