Zamislite sledeću situaciju: dete gura prstiće u šteker, davi kućnog ljubimca, naginje se preko terase ili se otima iz roditeljskog naručja i počinje da pretrčava prometnu ulicu. Ako je suditi prema iskustvu roditelja, upravo su ovo situacije koje izvode iz takta većinu mama i tata, koji dilemu „biti ili ne biti” rešavaju tako što udare dete po guzi. Iako nacrt Građanskog zakonika predviđa zabranu fizičkog kažnjavanja dece, istovremeno se ne isključuje mogućnost da dete zbog nestašluka u određenim situacijama može da dobije vaspitnu „ćušku”. Međutim, autorima ovog zakona izuzetno je teško da objasne šta zapravo znači ta ćuška. Da li se pod tim smatra udarac po guzi, čvrga po glavi ili udarac po prstićima?
– Da fizičko nasilje daje rezultate bilo bi dovoljno jednom neposlušno dete ošamariti da bi ono shvatilo da ne treba da se ponaša na određeni način – što se najčešće ne dešava, nego se primena fizičkog kažnjavanja nastavlja i produžava, najčešće bez rezultata. To, međutim, ne znači da roditelj ne sme u određenoj situaciji, isključivo radi zaštite deteta, primeniti ćušku, batinu i slično ali samo u slučaju potrebe da se dete zaštiti, a ne da se na taj način dete kazni, nanošenjem određenog stepena bola ili nelagodnosti i poniženja – kaže Olga Cvejić Jančić, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i član Komisije za izradu Građanskog zakonika. Kako naglašava, treba praviti razliku između konkretne zaštitne fizičke akcije roditelja i napada na dete radi kažnjavanja.
– Zbog toga je otvoreno pitanje, za raspravu i diskusiju, da li treba izričito napraviti spisak i nabrojati sve postupke koji se smatraju fizičkim kažnjavanjem i degradirajućim oblikom kažnjavanja deteta. Ili treba ostaviti da se to u svakom pojedinom slučaju procenjuje od strane nadležnog organa – centra za socijalni rad ili suda – kaže Olga Cvejić Jančić.
Naša sagovornica dodaje da u slučaju nabrajanja postupaka koji se smatraju fizičkim kažnjavanjem i drugim degradirajućim oblikom kažnjavanja deteta, uvek postoji opasnost da se izostavi neki novi maštoviti oblik primena nasilja prema detetu i da se na taj način zaobiđe svrha i cilj ove zakonske odredbe.
– Sem toga, svako dete, svaki roditelj i svaka konkretna situacija je drugačija i treba primeniti individualni pristup svakom pojedinom slučaju umesto prostog podvođenja konkretnog ponašanja ili postupka pod odgovarajuću zakonsku odredbu – zaključuje Olga Cvejić Jančić.
Predstavnici beogradske kancelarije Unicefa naglašavaju da nijedan oblik fizičkog kažnjavanja nije dozvoljen kao metod vaspitanja deteta.
„Komitet za prava deteta, koji se bavi kontrolom sprovođenja Konvencije o pravima deteta, ima stav da je svaki oblik udarca zabranjen. Apsolutno je nedopušteno primeniti fizičko kažnjavanje deteta u bilo kom obliku”, rekla je za „Politiku” Ketlin Brašić, specijalista za program zaštite dece u beogradskoj kancelariji Unicefa.
Ali, kada smo nedavno Danijela Golemana, psihologa na Univerzitetu Harvard i autora knjige „Emocionalna inteligencija” upitali da li su ćuške dozvoljene u vaspitanju, on nam je bez dileme odgovorio:„Za razliku od fizičkog nasilja koje je zabranjeno, vaspitne ćuške su dozvoljene. Ako je atmosfera u kojoj dete odrasta ispunjena ljubavlju, ako je dom njegova sigurna luka, ono zna da je voljeno i da je fizički kažnjeno zbog svog ponašanja a ne zbog toga što ga roditelji ne vole. Da bi dete odraslo u mentalno zdravu osobu, neophodni su i ljubav i disciplina”, zaključuje Goleman.
Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže da se pod vaspitnom ćuškom podrazumeva blag udarac koji kod deteta izaziva bol, ali ne i povredu tkiva. U praksi se to svodi na jedan ili nekoliko udaraca prstima otvorene šake po zadnjici.
– Podrazumeva se da roditelj koristi brojne druge vaspitne metode, a da je ćuška rezervisana za posebne i retke situacije. Psiholozi smatraju da nije dobro dete udariti po glavi, tako da dete ne treba ni ošamariti. Stav Američke pedijatrijske asocijacije glasi da roditelj ima pravo da dete udari po guzi i ekstremitetima – dakle po onim delovima tela gde ne dolazi do unutrašnjih povreda”, kaže Milivojević.
Međunarodni kriterijumi
Autor: Katarina Đorđević
Izvor: Politika