Postoji nekoliko osnovnih socijalnih veština koje svako dete treba da nauči još u predškolskoj dobi, a koje su temelj za povezivanje s drugima, za odgovaranje na osećanja drugih i prevazilaženje konflikata. One su ključne za kasnije stvaranje dugotrajnih ličnih veza i uspeh u školi i životu uopšte.
Kada vaš mališan uspe sam da obuče pantalonice ili da viljuškom stavi zalogaj u usta a da mu on ne završi na podu, osećate neizmerni ponos jer dete uči da samostalno obavlja neke osnovne radnje. Kada dete još malo poraste i uspe da reši neki školski ili drugi intelektualni zadatak potpuno samostalno, ispunjeni ste zahvalnošću i srećom jer lepo napreduje.
Današnji mališani su izuzetno napredni i otkrivaju niz veština koje nas ostavljaju bez daha. Ali tu nije kraj. Oni moraju naučiti puno više od brige za svoje telo i pisanja slova kako bi u budućnosti bili srećni i uspešni.
Kontrolisanje impulsivnog ponašanja, stavljanje svojih potreba na stranu, prepoznavanje vlastitih osećaja i upravljanje emocijama, spadaju u kategoriju emocionalne inteligencije, odnosno socijalizacije.
Socijalne veštine podrazumevaju uspešno povezivanje s drugim osobama, odgovaranje na njihove osećaje i gestove kao i prevazilaženje konflikata. Postoji pet osnovnih veština koje možete naučiti decu i pre nego što krenu u školu i počnu ih primenjivati svakodnevno.
Kako biti gubitnik?
Nijedan roditelj ne želi da njegovo dete bude luzer u smislu da nije ni u čemu dobar, da je usamljen, izopšten iz društva. Ali ovde mislimo na učenje deteta kako da prihvati poraz, kako da ga “reši” i vrati se ponovo u igru.
Mališanima je to najlakše pokazati na vlastitom primeru. Kada igrate neku igru, dozvolite detetu da pobedi i potom kažite “Jao kako si me isprašio! To je bilo baš zabavno. Hajde da se igramo ponovo. Možda ću sada biti bolja”. Neka dete pobedi u većini slučajeva, ali ponekad je dobro i da roditelj odnese pobedu uz komentar: “Ovaj put sam ja pobedila. Ali i ti si bio odličan tokom cele igre”.
Ukoliko se dete razljuti jer nije pobedilo, pokušajte da mu objasnite kako niko ne voli da gubi, ali da je i to deo igre, a pravi gubitnik je samo onaj ko se tokom igre nije trudio. Psiholozi kažu da bi dete oko 5. godine života već trebalo da prestane da plače i ljuti se ukoliko ne pobeđuje u nekoj igri ili zadatku. Možda će trebati milion odigranih partija karata ili ne ljuti se čoveče, ali dete će s vremenom da nauči kontrolisanje emocija.
Kako se uključiti u grupu?
Niko ne želi da njegovo dete slepo sledi grupu, ali svako dete treba da zna kako se da se uključi u neku aktivnost ili već formiranu grupu vršnjaka oko neke aktivnosti. Naime, u svakom aspektu života dete će morati da radi u grupi, od školskih projekata do radnog mesta. I deca i odrasli ponekad su ubačeni u grupu drugih ljudi koju nisu i ne bi sami izabrali, ali svi moramo naučiti kako da komuniciramo i pregovaramo, kako da razmenjujemo ideje i kako da prepoznamo svačiju ulogu u zajedničkoj aktivnosti. U grupama se stvaraju i lideri koji od najranijih godina znaju da pojedince u timu i njihove ideje i sposobnosti ujedine u zajedničku stvar.
Malu decu pre svega treba da naučite kako da pristupi grupi, odnosno kako da prepozna najlakši put za pridruživanje. Ponekad će dete pokušati da razgovara sa celom grupom, a ponekad će odabrati jedno dete kome će se obratiti. Kada budete bili u prilici da dete suočite sa grupom vršnjaka, pogledajte koje dete pokazuje prijateljske signale i otvorenost. Ti signali su obično neverbalni i mala deca ne mogu da ih prepoznaju. Objasnite detetu kako će prijateljski raspoloženi pojedinac u grupi verovatno da gleda u njegovom smeru, da se smeška, ili će mu čak i mahati, pa je najbolje upravo to dete da pita “Mogu li sa vama da se igram?”. Najbolje je pristupiti onom detetu u grupi koje je uspostavilo neki fizički kontakt ili gest i pre obraćanja.
Kako se boriti za ono što je pravedno?
Stati u obranu onih koji su niže na društvenoj lestvici zastrašujuće je ponekad i odraslima, jer je na neki način i vlastiti društveni ugled na kocki. Ipak, to je poželjno i dobro, jer pokazuje određene vrednosti koje osoba u sebi nosi. Deci kod takvih situacija takođe treba pomoć. Imati samopouzdanje i osećaj morala da odbijemo da se pridružimo grupi koja zadirkuje ili omalovažava drugu osobu ili se čak verbalno zauzeti za slabijeg u društvu, zahteva nekoliko veština: empatiju (razumevanje da je žrtva povređena i da pati), sposobnost taktiziranja (razlučivanje toka događanja) i sposobnost predviđanja šta će druga deca učiniti.
Predškolci su obično fokusirani na pravila i znaju da ne sme da se zadirkuje, pa će se verovatno tužakati odraslima ukoliko se to dogodi. Ukoliko je dete došlo da se požali vama, pokušajte da naglasite empatiju u celom slučaju: “Dobro je da si došla/došao da mi to kažeš, jer bi verovatno i tebe povredilo da ti neko kaže da si klempav”. Ova tehnika pomaže deci da shvate kako bi se i sami osećali loše da ih neko zadirkuje, te razvija kod mališana želju da zaštite onoga koji je bio povređen.
S druge strane, ukoliko razgovarate s detetom koje je zadirkivalo druge, upotrebite sličan scenarij: “Šta bi bilo da je neko drugi tebi učinio nešto tako? Što misliš, kako bi se ti osećao/osećala?”. I na taj način dete upoznaje osećaje drugih. Jednostavno ponavljanje ovog obrasca “stavljanja u tuđu kožu” i razgovor o mogućim osećajima, razviće s vremenom empatiju kod deteta.
Kako biti dobar glumac?
Biti Meril Strip ili Robert De Niro na igralištu, znači naučiti dete koje osećaje treba da otkrije, a koje je bolje da zadrže za sebe i mamu i tatu kasnije kod kuće. Isto tako, ova tehnika uči decu kako da budu manje iskrena sa ciljem da se zaštite osećaji drugog mališana. Biti iskren je izuzetna vrlina, ali deca moraju da shvate da nije lepo da pitaju tetku npr. “Zašto mi nisi kupila igračku umesto ovih glupih termo čarapa?”. Postoji razlika između iskrenosti i pristojnosti i deca je moraju i mogu naučiti.
U predškolskoj dobi se učenje pristojnosti svodi na kontrolisanje impulsivnog ponašanja. Deci mogu da se daju vrlo jasni saveti: “Kada dobiješ neki poklon, bilo bi lepo da kažeš hvala, pa čak ako ti se poklon nije odmah svideo”. Nije dovoljno reći: “Budi ljubazan prema tetki kad dođe u posetu”. Deci treba da objasnite zašto je važno biti pristojan, jer “tetka je stara i nema puno novca i nije znala što bi želeo/želela da ti donese”. Isto tako, dozvolite detetu da samo kaže što misli, i izrazi osećaje prema situaciji kada ste nasamo.
Kako preispitivati autoritete?
Dete koje preispituje autoritete i to uspeva da čini uz dužno poštovanje, je dete koje će znati da se o sebi brine na duge staze. Dete koje može na pristojan način da zatraži nešto što odrasli nisu imali na umu i pritom ne razljuti okolinu, odrašće u osobu koju drugi poštuju i s kojom žele pregovarati i raditi.
Preispitivanje autoriteta je glavna životna misija predškolaca i najčešće se ne događa na pristojan i suzdržan način, a iz razloga što mališani nisu vešti u kontrolisanju svojih emocija. Vaš glavni cilj u ovom periodu dečjeg razvoja je da ga naučite kako da nešto lepo zamoli ili zatraži. Na pristojno pitanje, neka vaš odgovor bude većinom “da” (ukoliko je zahtev razuman i ne šteti detetu). Ovu veštinu praktikujte kod situacija koje su zapravo nevažne. Ukoliko vas dete lepo zamoli da danas nosi majicu sa dinosaurusom koja je već trebalo da bude na pranju, a ne majicu s natpisom, popustite. Na taj način čuvate energiju za one situacije kada će odgovor biti “ne”, a dete učite da lepa reč otvara vrata i da samo može da odluči da li će do cilja da dođe sa “molim te” ili neće do njega uopšte doći jer je vrištalo i plakalo.
Izvor: klinfo.com