Roditelji male dece znaju da se svakog dana mogu probuditi u novoj dečjoj „fazi“. Dok su neka ponašanja potpuno nevina i nema potrebe svaku sitnicu ispravljati, postoje i ona koja se ne smeju ignorisati.
Pre nego što nastavite da čitate, treba da znate da deca UČE odrastajući. U tom procesu učenja, dešavaju se različita ponašanja, osećanja i situacije. I roditelj nije tu da unese dodatni nemir i strah, već da detetu pomogne da nauči. Da, deca će se ponašati neprihvatljivo i loše, ali to je zbog toga što svoje emocionalne veštine nisu još razvili i ne znaju da ih izraze na pravi način. Tražiti od trogodišnjaka da ima kontrolu nad svojim emocijama isto je kao tražiti od njega da zna tablicu množenja. Nemoguće.
Ali, to ne znači da svako ponašanje treba ignorisati i čekati da se stvari magično poprave. Proces odrastanja je i proces učenja, a da bi se učenje desilo, potrebno je da na tome radimo.
Ovo su neka dečja ponašanja koja roditelji ne bi smeli da ignorišu.
1. Prekidanje razgovora
Potpuno normalno ponašanje kod male dece. Treba im jako mnogo ponavljanja i učenja da bi shvatili da nije u redu da prekinu bilo čiji razgovor kako bi izneli neki svoj zahtev ili nešto drugo. Mala deca teško razumeju tuđe potrebe, a ako to prosto ostavite i dozvolite im prekidanje, stvar može postati mnogo teža za ispraviti kad malo porastu. Zato dogovorite s njima neki signal (primer je OVDE) ili pronađite svoj način da dete polako učite da nije prihvatljivo da prekida razgovor ukoliko situacija nije hitna.
2. Udaranje/ujedanje
Mala deca nemaju razvijenu kontrolu impulsa i kako ne umeju verbalno da izraze to što osećaju, ponekad to čine fizički – ujedanjem ili udaranjem. Da, to jeste normalna faza u ranom detinjstvu, ali ne i nešto što treba ignorisati. Ono što roditelji i vaspitači treba da urade jeste da dete, uvek kad mogu, fizički spreče da udari ili ujede, kako bi njihovom mozgu na taj način poslali poruku i pomogli da razvije kontrolu impulsa. Naravno, razgovor o tome zašto ujedanje i udaranje nisu prihvatljivi se podrazumeva.
3. Ignorisanje roditelja
Deca zaista imaju selektivan sluh. Ovo je često povezano uz njihove izvršne funkcionalne veštine koje nisu potpuno razvijene. Ali, ne ignorišite ovo ponašanje. Umesto toga, pokušajte da se s detetom povežete tako što ćete mu prići, sagnuti se na njihov nivo, ostvariti blag fizički kontakt i reći im to što želite.
4. Kad nastavljaju sa određenim ponašanjem iako ste im vi (ili neko drugi) rekli ne
Kad se vaše dete igra s drugom decom, i neko od njih mu kaže da prestane s nečim što radi, a ono ne sluša, bezazlena igra može se pretvoriti u „zamku“ nepoštovanja granica. U tim situacijama dete treba izmestiti i objasniti mu da mora da prekine ako ga neko zamoli. Ali, da bi dete to zaista i razumelo, od najranijih dana i njegove se granice moraju poštovati. Morate mu biti model i ne dozvoliti da ga neko grli ako on to ne želi, niti da ga golica nakon što je rekao dosta.
5. Preuveličavanje
Kad malo dete priča kako je videlo ogromnu ajkulu na moru i jedva joj pobeglo da ga ne pojede, mnogi roditelji se na takve priče slatko nasmeju i kažu samo kako njihovo dete ima „bujnu maštu“. Iako roditelj zna da je dete zapravo videlo delfina, ali je želelo da preuveliča situaciju. Dete u takvim slučajevima treba (nasamo) suočiti sa neiskrenošću. Jer vremenom, ako se takvo ponašanje nastavi, može postati samo loša navika deteta da – laže. To laganje lako postaje spontano, pa dete prestane i da primećuje. A to je poslednje što je potrebno roditelju jednog tinejdžera.