Када разговарате с децом, тон којим говорите једнако је важан као и речи које изговарате.
Ако се дете ружно понаша или бесни, врло је могуће да ћете у том тренутку урадити све оно што вам се чини да би помогло да се дете заустави. Викаћете, рећи чак нешто што не мислите. И дете ће вам, скоро сигурно, опростити.
Али, постоје неке речи, фразе, које родитељи изговарају и које се врло дубоко урежу и, чак и ако их заборавимо, оне су ту, у нама. Утичу на то како видимо себе кроз живот, на нашу способност да се суочимо са изазовима, на веру у себе.
То су, пре свега, оне фразе које родитељи користе да дете посраме. Било за понашање или емоцију које оно исказује. Како је објаснила Това Клејн, стручњак за рани развој, ауторка неколико књига на ову тему и директорка на Barnard College, срам је изузетно токсична емоција, нарочито код мале деце.
“Посрамљивана деца носе са собом мисао да нису добра, да не треба да се труде јер нису довољни. То постаје њихов унутрашњи глас и почињу дубоко да сумњају у себе.”
Већина родитеља који децу посрамљују то чине у намери да им скрену пажњу на неко лоше понашање, верујући да ће деца на тај начин постати боља. У реалности, то се врло ретко дешава.
Када деца осете срам због речи које им упућују родитељи, особе које треба да им буду ослонац и подршка, њихово самопоуздање и мотивација спласну попут издуваног балона. То, наравно, чини мање вероватним да ће се усудити да пробају нове ствари, да ризикују, а све из страха од реакције родитеља ако не успеју.
Клејн је открила пет најчешћих токсичних фраза, а ако се у некој пронађете, покушајте да користите алтернативу коју она нуди.
5 токсичних израза које често говоримо деци, а не би требало
Уз колутање очима због неког дететовог понашања, често иду и ове изјаве:
- ″И опет си намћораста. Вечито се свађаш, стално си нерасположена!”
- “Мораш ли стално то да радиш? Ево, опет си (негативно понашање), а јуче смо причали о томе!”
- “Као и обично, претерујеш!”
- “То је глупост!”
- “Кад год се деси (нешто), ти увек тако реагујеш! Нервираш све око себе!”
Обично су овакве изјаве знак наше фрустрације. Можда се дете поново свађа са братом, можда је одбио доручак јер не воли кашу.
Ипак, као и ми, деца имају тренутке кад су лоше расположени. А чак и ако су ти тренуци чешћи, то је ретко разлог да их због тога посрамљујемо, а чешће да пробамо да пронађемо узрок.
А шта можете да кажете?
Па, увек је добра идеја да, пре него што било шта кажете, дате себи који тренутак. То је добро у сваком односу, не само са децом. Запитајте се: „Због чега ме ово толико љути? Зашто ми је то окидач?“
Онда се досетите да деца, као и одрасли, пролазе кроз различите емоције од којих су неке лепе, а неке не баш тако лепе. Онда покушајте да пронађете речи које неће етикетирати дете.
Ево неколико примера које наводи Клејн.
- „Не желиш да сад ово радиш. Разумем то, али ипак морамо.“
- “Ако је тешко, помоћи ћу ти.”
- “Волела бих да можеш, али сада не.”
- “Желиш код баке сад? Разумем, знам да волиш да будеш с баком. Али, нажалост, сада имамо друге обавезе.”
Признајте им да су њихова осећања нешто нормално. То не значи да сте попустили пред њиховим захтевима. Ствари ће се и даље одвијати онако како сте ви, као одрасла особа, одлучили. То што се њима ради нешто друго је сасвим у реду, али не значи да ћете ви због тога променити план. Ипак, исто тако не би требало да значи да ћете им забранити да осећају или буду тужни, разочарани. И нема потребе да нашироко објашњавате. Емпатија и разумевање могу стати у две реченице.
Ако вам се чини да разумевање не помаже, да дете не прихвата разговор, игнорисање је сасвим у реду. Али не на прву лопту и не љутито. Кажите нешто попут: „Идем само да припремим наше ствари за полазак, па ћу се вратити по тебе за који тренутак.“
Ако ипак изгубите стрпљење и у афекту кажете нешто што не би требало, важно је да то поправите. „Било нам је тешко малочас. Ја сам викала, ти си била узнемирена. Није требало да буде тако. Жао ми је. Сада смо ок.“