Родитељство је као баштованство

Да ли сте некад узгајали биљку? Воћку? Поврћку? Цвет? Ако јесте, онда претпоствљам да сте искусили лепоту и захтевност овог процеса. Претпостављам да сте се потрудили да сазнате нешто о биљци коју узгајате. О томе када и како воли да је заливате. Да ли се као сунцокрет окреће за сунцем или више воли да зарони у земљу као тартуф или кромпир? Од чега зависи слаткоћа трешње? Зашто је потребно чупати заперке на стаблу парадјза? Зашто паприка воли петуније, али се баш не мирише с купусом?
12565470_840301902742460_8978270538583647682_n
Одлучите онда једном да засадите своју, на пример, љубичанствену башту. Обезбедите првокласно семе Виола -е из провереног извора. Знања имате довољно. Што знања, што цветног искуства. Ресурси су солидни. С пуно љубави и жара упустите се у авантуру. Али, авај. Клице никако да избију. Сунце бојкотује, а киша се распустила и баш сад се појавила најезда инсеката обожаватеља љубичанственог корења. Чините све што је у вашој моћи да се отарасите термита, да земљишту удахнете кисеоник, да га прихраните. А онда, неке необичне неочекиване клице крену да се буде и ви схватите да то нису обичне љубичице, нисте сигурни ни да ли су уопште љубичице. Почнете онда љубичице да третирате као цвеће. Баците се на литературу, купујете неку нову опрему, похађате четири различита семинара о новим сортама скривеносемених биљака из породице Виолацеае и њиховом узгајању у условима актуелних климатских промена.
Вратите се вашој башти.Питате се одакле да кренете посматрајући тек по који изданак у врту. На месту где је земља упила ваше сузе појавиле су се и прве латице. Радост првог правог сусрета убрзо се проширила баштом која је недуго потом почела и да мирише. Нису то заиста биле обичне љубичице, већ посебне, ваше. И тек у међусобном ослушкивању љубичица с вама, ваша претходна знања и искуства почела су да се слажу, да добијају смисао и ви сте коначно могли да се осетите као вртлар. Нису то биле љубичице које сте до тада виђали и мирисали, нису то биле ни љубичице из књиге, а да се разумемо, нису биле ни љубичасте већ жуте. Баш те жуте љубичице тражиле су другу врсту пажње, други начин заливања, другачије земљиште. Потребно је било прилагодити постојеће и створити другачије услове за распламсавање жутих латица.
Сво знање овога света није било полодотворно без ослушкивања, праћења и неговања биљке, заправо свега оног што љубав чини. Али без знања, можда бисте жуту љубичицу заувек неговали као обичну и не бисте приметили да јој латице нису довољно широке, да њена боја није изражена и јасна, да јој је корен кратак, а стабљика накривљена.
Без љубави знање је јалово, без знања љубав је слепа. И то је цела прича о одговорности. Јер знање подразумева учење, учење подразумева грешке, а љубав „одржава курс“. Из љубави црпимо храброст, снагу, одлучност, осетљивост, разумевање, постојаност, стрпљење. Реч је о односу. Односу према себи, другоме, животу, мраву на путу. Љубав је оно што нас инспирише и нагони да упознајемо оног кога волимо, да га разумемо, да о њему и са њим учимо, да чинимо све што је у нашој моћи да му омогућимо раст и подржимо га у развоју. Љубав нису само осећања, поготово не искључиво позитивна осећања, јер: „Волим те и кад се љутим на тебе“. Љубав је зато наш труд, наше улагање, стрпљење, наше свесно и заинтересовано настојање да подигнемо оног кога волимо. Љубав није жртва. Љубав је несебичност и слобода. Љубав је снага да завириш у себе и моћ да кажеш „извини, погрешила сам“. Љубав је оно што рађа, а знање је оруђе њеног деловања. Љубав је константа. Знање је променљиво. А родитељство је као баштованство. На послетку, реч је о ономе што чините како бисте обезбедили биљци средину која ће јој омогућити да се развије у оно што она јесте. Ни мање, ни више.
 
Извор: dnevnikdvemame.wordpress.com