Stalno ste ljuti, uznemireni, isfrustrirani? Tražite savet za roditelje i ne znate kako da se postavite u svom odnosu sa detetom? Vreme je da se vratite osnovama.
Kao roditelji, obično smo zatrpani brojnim svakodnevnim obavezama i prirodno se nameću neka pitanja: Zašto neće da uradi svoj domaći zadatak? Da li provodi previše vremena ispred ekrana ili nije dovoljno u prirodi? Pročitajte savete Filipe Peri, psihoterapeuta i stručnjaka za roditeljska pitanja. Ovo je njen plan u šest koraka za bolje roditeljstvo.
U svojoj knjizi „Da su samo vaši roditelji pročitali ovu knjigu (srećom, vi jeste), Peri vam pokazuje kako da dugoročno posmatrate roditeljstvo i sve izazove koji ga prate.
#1 Pogledajte dublje u sebe i svoje detinjstvo
Prvi korak do boljeg odnosa sa vašim detetom je poprilično težak i može zvučati apstraktno. Recimo da ste iznenada ljuti ili frustrirani zbog deteta – primera radi, ukoliko plače jer ne želi da izađete iz kuće.
Najpre treba da zastanete i razmislite:
„Koje je dugme koje moje dete pritiska? Da li su to moje „stvari“ iz vremena kada sam odrastao?“
Pokušajte da osetite osećanja ispod te nabijene emocije. Toliko toga što smo nasledili nalazi se van naše svesti. Moguće je da ljutnja ima više veze sa vama i vašom prošlošću nego što se dešava sa vašim detetom u sadašnjosti.
Dete vas možda, na nesvesnom nivou, podseća na neko vreme kada ste se osećali nevoljenim ili odbačenim od strane sopstvenih roditelja. Možda su vikali na vas kada ste mislili da je to nepravedno?
„Naš bes deluje kao naša zaštita, jer nas sprečava da osetimo ranjivost ili nesposobnost koju smo osećali kao deca, a koju ponovo podstiču naša sopstvena deca.“
#2 Nakon „prekida“ – popravite situaciju
Naravno, kao roditelji pravimo greške. Možemo prasnuti na dete u situacijama kada smo sami nešto skrivili, a ne ono. Svima se to može dogoditi. Međutim, naš odnos sa detetom može i dalje ostati to što jeste – najdragocenija stvar u našem životu.
„Možda je to prilično čvrsta veza, ali i „male suze“ i rasprave treba popraviti.“
Dakle, kada pogrešno razumemo svoje dete, ili ih požurujemo i ne shvatamo ih ozbiljno, možemo da se vratimo i kažemo: „Izvini što sam bio mrzovoljan, nisi ti kriv.“ Tada bismo mogli da kažemo: „Sledeći put ću pokušati da budem svesniji toga.“
Verovatno ćete svom detetu dati onoliko neosetljivih primedbi koliko su vaši roditelji rekli vama. Niko od nas nije ponosan na to. Međutim, važno je kad to shvatimo da kažemo: „To je bilo nepravedno, nije trebalo to da kažem“ ili: „Izvini, pogrešio sam“.
Filipa Peri: „Moji roditelji to nikada nisu radili, i zaista je pozitivna razlika da se izvinimo svojoj deci kada treba. Jedan roditelj me je pitao: „Ali zar našoj deci nije potrebno da uvek budemo u pravu da bismo se osećali bezbedno?“ Odgovorila sam: „Ne, njima treba da budemo autentični.“
#3 Definišite sebe, a ne svoje dete
Recimo da ste u parku i da vam je hladno i dosadno vam je i želite da idete kući. Kada razgovaramo sa našom decom, toliko smo navikli da kažemo nešto poput: „Dosta ti je sad“ ili „Idemo kući, umoran si.“
Umesto da definišemo dete, možemo pokušati da definišemo sebe.
Dakle, možemo reći: „Idemo kući za pet minuta, jer mi je hladno i dosadno mi je. Mnogo je lakše čuti da se neko drugi definiše sebe nego kad nam kaže kakvi smo mi. Deca su ista po tom pitanju. Dakle, odredite sebe i čekajte da vam odgovore.
#4 Sarađujte
Kada želite da navedete svoje dete da uradi nešto što ne želi, imate tri izbora:
Možete biti kruti i autoritarni. Na primer, „Sada ćeš srediti svoju sobu.“
Možete biti potpuno opušteni i pustiti dete da živi sa odećom i knjigama na sve strane
Možete zauzeti saradnički stav
Treći izbor je zapravo traženje zlatne sredine. To znači da ste na njihovoj strani, umesto da ste nefleksibilni. Na svoje dete gledate kao na osobu, a ne kao nekog kom treba da naređujete ili predmet kojim manipulišete.
Opet, ovde počinjete tako što definišete sebe: „Imam problem sa toliko stvari na tvom spratu.“ Zatim ih uključite: „Šta se ovde dešava? Da li ti se čini kao da ima previše posla? Ili je tvoj drug bacio na pod sve ove knjige? Šta ćemo da radimo? Možda prvo možeš da skloniš igračke, a onda ćemo zajedno da smislimo kako da sklopimo i sklonimo svu odeću“.
Važno je da im dozvolite da razmišljaju o rešenjima i da njihova rešenja shvatite ozbiljno – čak i ako vam se čine glupim.
„Imajte na umu dugoročni cilj. Stvar nije toliko da imate urednu spavaću sobu koliko da smislite kako da rešite probleme i sarađujete.“
#5 Shvatite njihova osećanja ozbiljno
Najčešća greška koju roditelji prave jeste što ne prihvataju kako se dete oseća. Tada se može desiti da dete vrišti još glasnije, ili da se igra još više u pokušaju da bude shvaćeno.
Recimo da ste na plaži i da vaše dete želi da pliva, ali je more previše uzburkano. Ili možda želi da pojede sladoled pre ručka. Ne trebaju mu razlozi, objašnjenja, kao ni odvraćanje od toga da želi nemoguće. Umesto toga, potrebno mu je da ga umirite i saosećate s njim.
Deca uče lekciju da život nije uvek lak ako ih umiruju, a ne grde.
Možemo pomoći našoj deci da izraze rečima ono što osećaju i trebalo bi da to činimo tokom njihovog detinjstva.
Peri dodaje: „Ono što je tako neverovatno je da kada to nastavite da radite, na kraju i oni nauče. Ne moraju da vam pokazuju, glumeći i izigravajući. Nikada neću zaboraviti kada mi je Flo, stara četiri godine, rekla: „Naljutiću se za minut!“
#6 Budite konkretni sa pohvalama – ne ocenjujte, već opišite
Umesto da kažete „Kakav divan crtež“, recite: „Sjajno, pogledaj detalje koje si nacrtao na haubi autmobila!“
Upamtite, nikad nam ne može dosaditi da slušamo kako su naši roditelji ponosni na nas.
