Сваки родитељ жели да буде савршен. Али, то не значи да се треба слепо држати свих савета и упутстава о родитељству. Заправо, непоштовање неких правила даје боље резултате!
1. Строго се придржавајте сатнице!
Након порођаја, када не знате где вам је глава, није лоше успоставити хармоничан ритам дневних обавеза. Ово ћете прочитати на многим местима, али сви ми знамо да је то у почетку скоро немогуће извести.
У првих два-три месеца много је паметније држати се флексибилног плана јер ћете у супротном набити притисак и себи и укућанима.
Основна мана стриктног режима дневних обавеза јесте то што се заснива на претпоставци да су све бебе исте, а то, наравно, није истина.
Савет стручњака: Уместо да спроводите план који вам је неко предложио, или који сте прочитали у књигама, ослоните се на природни ритам ваше бебе, који вам она показује на различите начине. Ако будете пажљиво пратили њено понашање, брзо ћете открити знаке умора, глади или нервозе – и према томе ћете прилагодити дневне активности.
2. Све мора бити стерилисано.
Сви знају да је одржавање хигијене важно, нарочито у првих шест месеци бебиног живота. Чистоћа је још важнија ако храните бебу помоћу флашице, јер се бактерије у нехигијенски припремљеном вештачком млеку веома брзо размножавају узрокујући бројне стомачне тегобе.
Међутим, опсесивно стерилисање свега што се налази у кући није решење! Али, темељно прање руку и бебиног прибора јесте.
Савет стручњака: Ако храните бебу на флашицу, прање у машини за судове сасвим је безбедно. Да бисте били потпуно сигурни у хигијенску исправност, програмирајте машину на прање врелом водом и потом на испирање.
3. Нека поједе све из тањирића.
Нема родитеља који се није изнервирао јер је његов малишан оставио пола оброка у тањиру. Ипак, стручњаци тврде да не треба по сваку цену присиљавати дете да једе ако не може.
Мала деца имају много једноставнији однос према храни него одрасли. Она једу када су гладна и престају када осете да су сита. Ако их будете присиљавали да једу више него што желе, нарушићете природан однос према храни и створићете навику преједања, а то води у гојазност!
Савет стручњака: Сервирајте детету мале порције хране. Иначе, величина порције за двогодишњака далеко је мања него што већина родитеља мисли: следите формулу “колико годиница, толико шачица”. У преводу, оброк за дете узраста од годину дана онолики је колико стане у његову (не вашу!) шаку!
4. Укључите дете у што више активности.
Курс пливања, гимнастика, музичке секције… Све маме желе да се њихови малишани правилно развијају, социјализују и ментално стимулишу. Ипак, нема потребе да преоптеретите себе и дете и да јурите са једног места на друго у току истог дана.
Већина ових активности је корисна, и прилика су да се дружите са другим мамама, али оне никако нису једини – нити најбољи – начин да стимулишете развој свог детета. Објективно, игра са лонцима које је извукло из вашег кухињског ормарића, биће подједнако стимулативна за мозак детета.
Саавет стручњака: Пустите дете да само нађе забаву за себе. Оно не треба баш увек да зависи од вас да би пронашло нешто занимљиво за истраживање или игру.
5. Нема гледања ТВ пограма!
Да, бројне студије су потврдиле да праћење ТВ програма у најранијем узрасту узрокује различите поремећаје понашања и развоја, али се те статистике ипак односе на САД (где малишани сатима гледају цртаће).
Уколико се мудро дозира, гледање ТВ-а може заправо да буде корисно за дете, пре свега за развој говорних способности. Научници су утврдили да ТВ програм, уз услове да је једноставан, да одговара узрасту и да је кратак, може да буде користан за развој говора.
Савет стручњака: Да би гледање ТВ-а било позитивно искуство, потребно је да то радите заједно са дететом и да му објашњавате оно што је видело. Када се заврши програм, искључите ТВ и започните неку другу активност.
6. Казните сваку непослушност.
Повремени “испади” непослушности, уз изливе беса и хистеричног плача типичне су појаве за двогодишњаке. Ипак, то не значи да сваки овакав наступ захтева примену казнених мера. Иако кажњавање може да буде ефикасан метод за указивање на последице неприхватљивог понашања, никако није нешто што треба континуирано радити.
Деца, а нарочито мања, не схватају у чему су погрешила, па ни разлоге за кажњавање. За њих су излив беса и непослушност начин да испоље фрустрацију, а не облик вољног отпора према родитељима. Њима је потребна ваша помоћ, а не казна, да би се правилно развијала.
Савет стручњака: Игноришите испад детета или напустите собу у којој се налази. Ништа не може тако да смири напад као недостатак публике!