Ових седам ствари родитељи често раде несвесно, а тиме, из жеље да заштите дете, утичу на то да они касније имају мање самопоуздања кроз живот. Ево на шта треба обратити пажњу:
1. Не допуштамо деци да искусе ризик
Живимо у свету који нас на сваком кораку упозорава на опасност. У страху за дечју сигурност, чинимо све што можемо, да бисмо заштитили своје најмлађе и најдраже. Али, „држање под стакленим звоном“ имаће контраефект.
Научно је доказано: ако се дете никад слободно не игра напољу и није му дозвољено да искуси падове и огреботине, у каснијем добу има већи ризик од фобија.
Деца треба да падају како би научила да је то нормално; тинејџери треба да прекину с дечком или девојком да би ценили емоционалну зрелост коју захтева трајан однос. Ако родитељи уклоне ризик из живота своје деце, она ће касније одрасти у особе високе ароганције и ниског самопоуздања.
2. Спашавамо их пребрзо
Ако стално „ускачете“ својој деци и решавате проблеме уместо њих, својом „асистенцијом“ створићете нове проблеме. Таквим „краткоточним мерама“ пропушта се суштина родитељства – оспособити младе да сами нешто учине без наше помоћ. Ако се деца навикну да их неко увек спашава из сваке неугодне ситуације, немају осећај за стварност.
3. Пребрзо се наљутимо
Kада пребрзо беснимо и осуђујемо лоше понашање, деца настоје да варају, претерују и лажу да би избегла стварност. Нисмо им створили услове да се суоче с њом.
4. Упадамо у замку кривице
Ваше дете не мора вас волети сваког минута. Преболеће разочарање, али неће преболети учинке размажености. Реците „не“ или „не сада“’ и пустите их децу да се боре за оно што желе. Родитељи су склони претераном награђивању, а тиме пропуштамо могућност да им објаснимо да успех зависи од њихових личних поступака. Немојте децу учити да добра оцена аутомтски значи одлазак у куповину као награду.
Ако се ваш однос заснива на материјалним наградама, деца неће искусити ни здраву мотивацију, ни безусловну љубав.
5. Не говоримо о властитим грешкама
Деца желе „раширити крила“ и искушати ствари на свој начин. Морамо их пустити, али то не значи да им не можемо помоћи у „навигацији“. Немојте пред децом глумити да сте „безгрешни“ него поделите с њима неку анегдоту о грешкама које сте чинили у њиховим годинама. Разговарајте о томе како сте поступили и какве сте лекције из тога извукли.
6. Интелигенција и даровитост не значе и зрелост
Интелигенција се често користи као мера за зрелост детета, али то често није тако. На пример, неки професионални спортисти и глумци имају огроман таленат, али су познати и по скандалима. Само зато што постоји даровитост у једном аспекту дететовог живота, не претпостављајте да то обухвата сва подручја.
Нема чаробног „доба одговорности“ или доказаног водича када детету треба дати посебну слободу, али добро правило је проматрати другу децу истог узраста као и ваше. Ако приметите да су они самосталнији него ваше дете, можда касните са давањем независтноти свом детету.
7. Своје теорије не спроводимо у пракси
Родитељска је одговорност да детету будемо узор, живећи онако, како бисмо хтели да наша деца живе. Ако сами лажете и варате, зашто очекујете да ваша деца чине друкчије? Будите искрени и отворени према људима, пружите помоћ кад год можете. Учините људе и места око себе бољима него што сте их затекли, а ваша деца ће то ценити и чинити исто.