Može li neko biti predobar roditelj? Verujemo da može. I isto tako verujemo da ništa što je pre-pre nije dobro.
Mame i tate žele svom detetu najbolje, žele da im pruže najbolje, daju najviše, pomognu baš uvek i samim time opterećuju sebe previše a pritom detetu umesto previše zapravo daju malo.
Ako ste i vi jedan od takvih roditelja koji svesno ponekad preteraju, i iako to ne biste hteli, nekako ne možete da se oduprete – proverite ukratko da li je vaše preterivanje u skakanju oko deteta stvarno PRE ili ste još uvek u granicama normale?
1. Koliko ih dnevno hvalite
Pohvala je dobra, ali ne uvek! Jedno je kada je dete malo i tek počinje da uči – tada je pohvala čin učenja, no kako dete raste, a roditelj nastavlja da hvali svoje dete na svakom ćošku i za svaku sitnicu, e to je onda čisto nepotrebno preterivanje. Smanjite malo broj pohvala i svedite ih samo na one prave i zaslužene. Tako će vredeti više.
2. Nudite previše materijalnih nagrada
Ako prođeš odličan kupićemo ti bicikl. Ako budeš dobar napolju kupićemo ti kamion. Ako pojedeš sve iz tanjira dobićeš onu lutku. Koliko je takvih među vama? Koliko često vaše dete radi nešto samo da bi dobilo nagradu? Šta mislite, šta vaše dete time stvarno dobija? Što vi dobijate osim što ih kupujete?
3. Očekujete li od njih malo ili mnogo?
Previše je danas roditelja koji od svoje dece očekuju toliko malo jer ne žele da ih zatrpavaju odgovornostima za koje su sposobni. Previše je i onih koji očekuju previše, a ako malo bolje razmislimo, ni previše ni premalo nije dobro. Ne šalje dobru poruku detetu, ne uči ga onome što dete, svako u svom uzrastu, treba da zna i bude u stanju da ostvari.
4. Ne zadajete im nikakve zadatke
Dom je mesto gde deca najviše uče – od svojih roditelja i svakodnevnih primera, no kada roditelji do osme, devete godine svom detetu i dalje ne daju nikakve zadatke kako onda mogu očekivati da će ista ta deca biti spremna da postanu punopravni članovi porodice. Recimo da je kuhinja najbolje mesto za start jer dete već u uzrastu od četiri godine može (i mora) zna da pospremi nered za sobom – odnese prljav tanjir, obuje cipele, pospremi cipele, kasnije sam sebi iseče hleb, napravi doručak i pospremi mrvice, iznese čist veš, usisa i pospremi svoju sobu. A sve dok svoje dete smatrate malim za sve to i ne date im da doprinose onoliko koliko mogu, verujete li da tako stvarno činite najbolje za svoje dete i svoju porodicu?
5. Stalno im ponavljate jedno te isto jer vi ipak znate najbolje
Setite se kako je vama bilo kada su vam roditelji svaki dan tupili jedno te isto, pa vi baš iz inata niste više hteli da radite po njihovom, iako su i vaši roditelji mislili da baš oni znaju najbolje? Kako je bilo vama tako će isto biti i vašoj deci. Stoga ih pustite da nauče po svom.
6. Pomažete li im iako nisu tražili vašu pomoć?
Setite se banalnog prizora otvaranja kesice čipsa, bombona, vezanja cipela… Da, možda vi znate brže, ali, zašto ne date svom detetu da i ono nauči bolje i brže? Pustite ih da se pomuče. Bez muke nema nauke. To valjda znate.
7. Verujete li da je bolje preduhitriti njihove greške?
Čak i ako ste 100 posto sigurni da se vaše dete upravo sprema da napravi grešku (one u dečjem uzrastu nisu fatalne, bez brige – jer ne govorimo o skakanju s litice već običnim svakodnevnim stvarima) pustite dete da pogreši. To je najbolja škola, čak i ako se sprema da istu grešku opet ponovi. Znate i sami da se na greškama uči, da je svaka greška popravljiva i da vaše dete mora da stekne iskustvo na svojoj koži kako bi bilo spremno da prihvati da taj neki način možda nije baš najbolji način.
Za kraj samo još jedno. Deca su deca – ona od dve godine kao i oni od 18 godina, i dok je vrlo slatko imati u kući malo dete koje, oh, tako brzo raste, imati u kući dete od 18 godina koje nije naviklo biti ravnopravan član domaćinstva – to baš i nije slatko.
Izvor: www.index.hr