Може ли неко бити предобар родитељ? Верујемо да може. И исто тако верујемо да ништа што је пре-пре није добро.
Маме и тате желе свом детету најбоље, желе да им пруже најбоље, дају највише, помогну баш увек и самим тиме оптерећују себе превише а притом детету уместо превише заправо дају мало.
Ако сте и ви један од таквих родитеља који свесно понекад претерају, и иако то не бисте хтели, некако не можете да се одупрете – проверите укратко да ли је ваше претеривање у скакању око детета стварно ПРЕ или сте још увек у границама нормале?
1. Колико их дневно хвалите
Похвала је добра, али не увек! Једно је када је дете мало и тек почиње да учи – тада је похвала чин учења, но како дете расте, а родитељ наставља да хвали своје дете на сваком ћошку и за сваку ситницу, е то је онда чисто непотребно претеривање. Смањите мало број похвала и сведите их само на оне праве и заслужене. Тако ће вредети више.
2. Нудите превише материјалних награда
Ако прођеш одличан купићемо ти бицикл. Ако будеш добар напољу купићемо ти камион. Ако поједеш све из тањира добићеш ону лутку. Колико је таквих међу вама? Колико често ваше дете ради нешто само да би добило награду? Шта мислите, шта ваше дете тиме стварно добија? Што ви добијате осим што их купујете?
3. Очекујете ли од њих мало или много?
Превише је данас родитеља који од своје деце очекују толико мало јер не желе да их затрпавају одговорностима за које су способни. Превише је и оних који очекују превише, а ако мало боље размислимо, ни превише ни премало није добро. Не шаље добру поруку детету, не учи га ономе што дете, свако у свом узрасту, треба да зна и буде у стању да оствари.
4. Не задајете им никакве задатке
Дом је место где деца највише уче – од својих родитеља и свакодневних примера, но када родитељи до осме, девете године свом детету и даље не дају никакве задатке како онда могу очекивати да ће иста та деца бити спремна да постану пуноправни чланови породице. Рецимо да је кухиња најбоље место за старт јер дете већ у узрасту од четири године може (и мора) зна да поспреми неред за собом – однесе прљав тањир, обује ципеле, поспреми ципеле, касније сам себи исече хлеб, направи доручак и поспреми мрвице, изнесе чист веш, усиса и поспреми своју собу. А све док своје дете сматрате малим за све то и не дате им да доприносе онолико колико могу, верујете ли да тако стварно чините најбоље за своје дете и своју породицу?
5. Стално им понављате једно те исто јер ви ипак знате најбоље
Сетите се како је вама било када су вам родитељи сваки дан тупили једно те исто, па ви баш из ината нисте више хтели да радите по њиховом, иако су и ваши родитељи мислили да баш они знају најбоље? Како је било вама тако ће исто бити и вашој деци. Стога их пустите да науче по свом.
6. Помажете ли им иако нису тражили вашу помоћ?
Сетите се баналног призора отварања кесице чипса, бомбона, везања ципела… Да, можда ви знате брже, али, зашто не дате свом детету да и оно научи боље и брже? Пустите их да се помуче. Без муке нема науке. То ваљда знате.
7. Верујете ли да је боље предухитрити њихове грешке?
Чак и ако сте 100 посто сигурни да се ваше дете управо спрема да направи грешку (оне у дечјем узрасту нису фаталне, без бриге – јер не говоримо о скакању с литице већ обичним свакодневним стварима) пустите дете да погреши. То је најбоља школа, чак и ако се спрема да исту грешку опет понови. Знате и сами да се на грешкама учи, да је свака грешка поправљива и да ваше дете мора да стекне искуство на својој кожи како би било спремно да прихвати да тај неки начин можда није баш најбољи начин.
За крај само још једно. Деца су деца – она од две године као и они од 18 година, и док је врло слатко имати у кући мало дете које, ох, тако брзо расте, имати у кући дете од 18 година које није навикло бити равноправан члан домаћинства – то баш и није слатко.
Извор: www.index.hr