Коју реч најчешће говори дете између једне и три године? Сваки родитељ ће вам одговорити без размишљања – то је реч „Не!“
У било којој прилици, у било каквим околностима, без обзира на то шта заправо жели, дете ће рећи „Не“.
Зашто се ово дешава?
Измучени непрекидним, сваког дана стотину пута поновљеним „не“ које пробија мозак, родитељи су уверени да дете тиме тестира границе њиховог стрпљења. А то, заправо, није случај.
У овом узрасту деца почињу да схватају да и они имају жеље. Међутим, врло често, њихове „жеље“ уопште нису у складу са жељама родитеља.
А тим својим НЕ, на најједноставнији начин дете тестира колика је заправо његова независност. Стручњаци за развој деце називају ово доба „периодом турбуленција“.
Дете већ хода самостално, покушава да говори, а процес изучавања спољашњег света прелази у активну фазу.
У његовом мозгу се сваке секунде појави више од 700 нових неуронских веза, а он мора да одлучи како ће се носити у свакој ситуацији. Све ово је веома компликовано. Јер с једне стране дете жели бити независно, а са друге му треба пуно родитељске љубави и подршке.
Како изаћи на крај са тим непрекидним НЕ
Искључите из свог речника питања попут: „Шта желиш… (да једеш, обучеш, понесеш)“
Не би требало да му дајете бескрајан избор. То штетно делује на дете. Избор увек треба бити ограничен. На пример: Уместо да га питате шта жели за ручак, само му реците да постоје две могућности – шпагети или пилећа супа. „Желиш ли за ручак шпагете или супицу?“ И крај.
Уместо да кажете: „Хоћеш ли да склониш своје играчке?“, реците, „Можеш да склониш играчке сада или кад завршимо ужину! Шта си одлучио?“
Ако дете покушава да добије друге опције, останите чврсти. „Постоје само две могућности – изабери.“
Ово ће вас одржати у равнотежи – дете ће осећати да контролише ситуацију, а мама и тата ће показати да разумеју.
Ова тактика има једну велику предност – уклања класичну грешку давања широког избора због које родитељи улазе у бескрајне преговоре.
Покушајте да преусмерите пажњу – отпевајте привлачну песму или се нашалите. Мамино и татино неочекивано понашање може навести дете да уместо „не“ каже „да“.
Кад се развеселила, мало је вероватно да ће се сетити зашто је тако категорично говорила „не“ само један минут раније.
Користите праве речи. Научници са Универзитета у Сан Дијегу дошли су до закључка да ако родитељи затраже помоћ свог детета, оно ће много боље реаговати на именице, него на глаголе.
Зато је боље да, кад тражите помоћ кажете: „Да ли желиш да данас будеш мој помоћник?“ уместо: „Желиш ли да ми помогнеш?“
Не говорите „не“ без разлога. Важно је научити своје дете да његово „не“ има алтернативе. На пример, да. Није искључено да користи „не“ јер га чује пречесто и у свакој прилици у свом свакодневном животу. Зато покушајте да користите што је мање могуће „не“ и замените га другом речју.
Кладите се на хумор. Да реч „не“ не би постала аутоматски одговор на свако питање које поставите детету, користите хумор. На пример, нудите нешто корисно и укусно, а оно категорички одбија да то поједе.
Поставите му смешно питање: „Шта мислиш да би рекла птица да је питаш: Да ли волиш црве?“. Дете ће вам одговорити, логично, са „да“, а ви онда питајте: „А шта ти кажеш кад те питају да ли волите сендвич са јајима?“
Дете које је већ задовољно собом, рећи ће да.
Научите дете да препозна своја осећања. Ово је такође врло важно. Покушајте сваки пут када се дете очајнички опире, да му објасните шта тачно доживљава. „Веома си љута јер ниси добила лизалицу коју си желела. Али данас си једну већ појела, а ја морам да бринем о твом стомачићу.“
Ако сваки пут када дете доживи тантрум, ви објасните шта тачно доживљава, оно има шансу да само почне да упознаје своја осећања и боље их контролише.