Ових дана родитељи ће доносити одлуку о томе на који начин ће њихова деца похађати наставу у наредном периоду. За неке је та одлука једноставна, за друге је клацкалица која никако да превагне на једну страну.
Препорука родитељима је да изграде свој став и да донесу прво сами у свом родитељском савезу одлуку о томе како ће се понашати и водити у свему што надолази у предстојећем периоду. То је веома тежак задатак, фрустрирајућ и непријатан, јер се одлука своди на сваку породицу појединачно. У таквом времену живимо, са много слободе у коме се дозвољава да једно дете иде у школу, а друго не и ова одлука је само једна у мору одлука у васпитању коју савремени родитељи морају да доносе, почевши од начина рођења, царски или природни порођај, да ли ће дете да доји или не, да ли ће да иде у вртић или не, да ли ће да користи интернет или не итд…
Много слободе изискује много одговорности и доношења одлука скоро на свакодневном нивоу, и то додатно умара и отежава процес васпитања и одрастања. У реду је рећи да је тешко, да смо као родитељи уморни. У реду је љутити се што нема јасне једногласне одлуке за све, коју неко други (школа, држава, стручњаци) треба да донесу уместо нас. Међутим, истина је да једне истине нема, да постоји само “наша” истина, наше породичне вредности и то је најтежи али и најслободнији процес. Упознати себе и свог партнера, преиспитати сопствене вредности и ставити их као приоритет.
Шта то значи?
На првом месту бити упознат са тиме да свако “да” доноси неко “не”. Ако желим да моје дете иде у школу, то значи да ће бити изложено већем ризику од заразе вирусом. Да ли ја и мој партнер можемо са тиме да се носимо? Да ли то можемо да поднесемо? Шта је за нас приоритет, уз пуну свест о другој страни сваке одлуке, јер не може се изабрати опција која одговара свему. А у људској природи је да бира оно где не може ништа да изгуби. То све чешће у данашње време није случај, те је једина опција да будемо мирнији, одлучнији и отпорнији на све што долази свест о томе шта губимо при свакој одлуци и зарад чега. Једино тако, као родитељи ћемо уливати миран став и деци, без обзира на технике и методе или речи које им преносимо. Јер, наглашавам, ми никада деци не преносимо одређене цаке и технике, него вредности које им остају у животу.
Онда је лако дати лични одговор на питање: “Како поступити ако дете негодује и не жели у школу?” јер ће родитељи имати сами свој одговор на ово питање и неће бити у недоумицама.
Важно је истаћи једно правило асертивне комуникације које гласи “Право на промену мишљења.”, где каква год да је почетна одлука родитеља она се може променити. Па тако, на пример, можете рећи: “Слушај ћерко/сине, ми смо мислили да не идеш у школу јер нам се учинило да је тако сигурније и удобније, али видимо да не можемо да се ускладимо, да си усамљен/а, да ти недостају другари, те можеш кренути, али то значи само под условима да се носи маска, да се руке перу док избројиш до 30 сваки пут када си у тоалету, пре одмора и после одмора итд…” и увек, без обзира колико дете има година, питајте на крају: “Шта ти мислиш о томе, да ли се слажеш или не? Како ти се чини предлог? Можеш ли да испоштујеш договор?”
Ако деца остају код куће, такође их треба припремити на све што их чека, што значи рећи им све што мислите, и укључити у организацију. Ако неће виђати друштво у школи понудите му алтернативе како може испунити ту потребу за друштвом, када, где како, направите заједнички договор.
Да би све ово протекло што сигурније, најпре Ви као родитељ, као особа, поразговарајте сами са собом (без икога да Вас омета) шта Ви желите, чега се Ви плашите, напишите на папир шта Вас највише брине и дајте одговор на сва питања: “Шта ако се деси ово…”, прелистајте медије у које верујете, проверите са пријатељима чија мишљења поштујете и сами донесите неки свој став са којим се највише слажете. Затим када поразговарате сами са собом, попричајте са партнером, када сте сами, када нико није преуморан или изнервиран, изнесите све што вас мучи и направите само ваш план.
Тек онда трећи корак је да укључите и децу у све то.
Није лако, али лакше не може 🙂
Аутор: Сунчица Јовановић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут и животни тренер О.Л.И. психодинамске интегративне психотерапије.