Од прве речи до првог корака, од поласка у школу до дипломе у рукама – родитељи су ту да фотографијом забележе све важне моменте у животу свог детета.
Некада су биле само део породичног албума, а данас такве фотографије свакодневно гледамо на профилима многих родитеља на друштвеним мрежама.
Зато је, осим дилеме који је део дететовог живота прихватљиво делити са виртуелним пријатељима, незаобилазно и питање – могу ли родитељи на тај начин да угрозе безбедност своје деце?
Пре него што је постала мама трогодишње девојчице Васје, Милица Савић је почела да примећује обиман број фотографија деце на друштвеним мрежама. Запитала се да ли им је ту место у толиком броју, али и како ће се она понашати када буде имала своје дете.
„Када сам остала трудна, почео је да се јавља осећај да једва чекам долазак детета, стално сам размишљала о томе како ће да изгледа, на који начин ће да ради све те бебеће ствари и – бум! Шта ћу са фотографијама? Наравно да желим да делим фотографије свог детета, али не желим никога да удавим – шта да радим?ˮ, присећа се Милица која је потом одлучила да ће објављивати фотографије свог детета, али да ће приликом одабира детаља из приватног живота које дели имати меру.
„На приватном Фејсбук профилу имам посебан Васјин албум ‘Васја и свет око ње’. Моја идеја је била да на том месту скупим све значајне фотографије – дружење, шетање, играње, рођендани, први снег, киша, Деда Мраз, заједно са свим важним људима, сада мени, а надам се касније и њојˮ, каже Милица.
Према њеним речима, родитељи који са својим виртуелним пријатељима деле вести о својој деци обично су подстакнути жељом да своју срећу поделе са другима. Проблем настаје када родитељи изгубе границу.
„Данас имамо лајв преносе са неких најинтимнијих тренутака, рецимо готово директно из порођајне сале, од деце се прави бизнис, а када дођу у године када већ могу да искажу своје мишљење, родитељи их не слушају говорећи да је ,све то за њихово доброʼ. Сматрам да је коначна одлука на нама, али мишљење детета је важноˮ, констатује Милица и поручује да ће, када још мало порасте, и њена Васја имати право на своје мишљење.
Дигитални родитељи
Дигиталне технологије, осим у детињство и сазревање нових генерација, без икакве сумње умешале су се и у родитељство изнедривши појам „шерентингˮ. Скован од енглеских речи „схареˮ – делити и „парентˮ – родитељ, термин шерентинг (енгл. схарентинг) означава тенденцију родитеља да друштвене мреже и друге интернет платформе затрпавају фотографијама, снимцима или личним информацијама о сопственој деци.
Скоро 1.500 фотографија свог малишана просечан родитељ објави на мрежи до дететовог петог рођендана, показује истраживање које је спровела Родитељска зона (Парент Зоне).Међутим, насупрот профилима приватних лица чије су објаве на друштвеним мрежама „закључанеˮ, односно видљиве ограниченом броју људи, приметан је пораст броја јавних профила на разним интернет платформама у којима су на објавама у виду фотографија или снимака у фокусу деца. Експонирање деце у виртуелном свету све чешће је свесна одлука родитеља, обично мотивисана економским интересима.
Едукатор за безбедност деце и родитеља на интернету и друштвеним мрежама Катарина Јонев Ћираковић сматра да до шерентинга најчешће долази код оних родитеља који желе да добију што више лајкова или када маме и тате почну да зарађују рекламирањем на друштвеним мрежама које подразумева и ангажовање сопствене деце.
„Много прегледа, много лајкова, много пратилаца потенцијално значи и спонзоре и рекламе. Звучи сурово, али заиста су поједине маме спремне да зарад бесплатног паковања пелена или неког другог бесплатног поклона сликају дете чак и полуголо. Фирма која плати рекламу има право и да користи слике детета и да их дистрибуира преко својих ПР каналаˮ, упозорава Јонев Ћираковић.
Да родитељи често нису свесни могућих последица прекомерног, јавног објављивања садржаја у којима су главни актери њихова деца сведоче и одговори неколико ,,Инстаграм мама блогеркиˮ које имају неколико десетина хиљада пратилаца а које је Катарина контактирала за потребе своје књиге ,,Безбедност деце на интернету – водич за родитељеˮ.
Тада их је питала да ли су некада имале страх где би могле да заврше и у које сврхе би могле бити употребљене фотографије њихове деце.
„Већина се то никада није запитала јер сматрају да не раде никакву лошу ствар. Једна ми је признала да јој је било ужасно када је њој и њеној ћерки пришла жена која је прати на Инстаграму у Кнез Михајловој и ухватила дете за руку. Једна од мојих испитаница ми је сликовито објаснила да је у питању својеврстан ријалити на друшвеним мрежама – велики број мама, нећу да грешим душу али вероватно под утицајем такве врсте ТВ програма, живи својеврстан ријалити на Инстаграму и отуда жеља за сувишним откривањем интиме, како своје и своје породице, тако и дететаˮ, објашњава наша саговорница.
Ко и како може да злоупотреби фотографију вашег детета?
Родитељи могу угрозити безбедност своје деце откривањем приватних информација, попут датума и године рођења детета, адресе становања или школе коју дете похађа, али и непажљивим одабиром фотографија и снимака.
Овај садржај остаје на интернету, чиме се деца излажу ризику од крађе идентитета, па чак и отмице, док сами родитељи, због интимних фотографија које постављају, постају директан извор црном тржишту дечије порнографије.
Катарина Јонев Ћираковић зато упозорава да фотографије деце без одеће током пресвлачења, купања или на базену и плажи, којима није место на интернету, представљају „рај за око педофила и предатораˮ.
„Постоје чак и људи који такве фотографије ,скупљају’ а затим продају предаторима чиме стичу финансијску добит. Знам и за случајеве уцена. Мајка је објавила на свом сторију фотографију првог купања своје бебе у кадици. Имала је у том тренутку око 400 пратилаца на Инстаграму и закључан профил. Међутим, она заиста не познаје свих 400 људи из стварног живота и нашао се један пратилац који је направио снимак фотографије (скриншот) и тражио 50 евра или ће у супротном слику објавити на различите лажне профиле и слаће је свим контактима. Остављање ружних коментара испод фотографија деце су, нажалост, такође реалностˮ, примећује Јонев Ћираковић.
Према њеним речима, иако постоје људи који су поприлично информисани и свесни ризика овог феномена, постоји и велика већина оних који често „болујуˮ од синдрома „ма неће то мени да се десиˮ.
А ко пита децу шта она мисле?
Да ли могу да натерам своје родитеље да престану да објављују моје фотографије на друштвеним мрежама? Одговор на ово питање сигурно је покушао да пронађе велики број тинејџера, а међу њима је и тинејџерка Т. Г.
Као и многим њеним вршњацима, важно јој је како ће се представити на друштвеним мрежама. Зато јој посебно смета када се у креирање њеног виртуелног идентитета умеша њена мајка.
„Никада ме није питала да ли може да објави неку моју фотографију. Много пута сам јој рекла да их не качи, али ме ниједном није послушала. Када узмем њен телефон да то обришем, она виче на мене, па онда ја морам да бришем тагове са фотографија на којима ме је означила како их не би видели моји пријатељи. Схватам да је мојој мами заправо важно шта се налази на фотографији и порука коју та фотографија шаље, а не како неко изгледа. Међутим, мени лично смета када објављује моје фотографије на којима ми се не допада како изгледам или када нешто пише о мени. Осећам да тако нарушава моју приватностˮ, прича ова тинејџерка чије искуство деле многи њени вршњаци широм света.
Амерички Истраживачки центар Pju (Pew Research Center) недавно је објавио резултате свог истраживања о родитељству у „доба екранаˮ који показују да чак 83 одсто родитеља ретко или никада не брине да би њихову децу у будућности могле узнемирити фотографије, видео записи или информације које су о њима постављали на интернету.
Како дељење фотографија без дететове сагласности утиче на њих знаћемо тек када та деца порасту, наводи Јасмина Михњак, психолог и уредница Родитељског портала Бебац.
„Оно што можемо сада јесте да, ако већ делимо фотографије, размишљамо о томе у којој мери та фотографија може да утиче на достојанство детета. Ми процењујемо да ли је фотографија у реду или не, али нам нико не гарантује да ће се једног дана допасти и том детету. Међутим, исто то су и нама радили наши родитељи. Албуми су нам пуни голишавих фотографија и ко зна ко их је у то време гледао. Оно што свакако треба да имамо на уму јесте шта делимо, шта та фотографија говори, које информације откривамо и да барем промислимо о томе да ли би се нама допало да то исто неко дели о намаˮ, објашњава Михњак.
Према њеним речима, потреба родитеља да са другима поделе успех своје деце и покажу колико су поносни на њих, постојала је одувек.
„Раније су се хвалили комшијама, фотографисали па израђивали фотографије, у књижице са петицама су баке и деке остављале новчанице, а сада деле лајкове. Дакле, потребе су исте, само се начин комуникације промениоˮ, сликовито описује Михњак и оцењује да није лако бити родитељ у новом времену за које немамо упутство за употребу.
Французи могу ретроактивно да туже своје родитеље
„У Француској је пре четири године донет закон који омогућава деци да, када постану пунолетна, ретроактивно туже своје родитеље јер су нарушили њихову приватност постављајући њихове фотографије без дозволе.
Катарина Јонев Ћираковић каже да се плаши да је оваква врста закона склона и потенцијалним злоупотребама, науштрб родитеља.
„Нама то можда звучи чудно и непојмљиво, али морамо да прихватимо да је дошло ново, дигитално доба и да се правила, право, али и живот мењају и прилагођавају. Да подсетим да је дете по Конвенцији о правима детета Уједињених нација свако људско биће које није напунило 18 година. Када је реч о тинејџерима и основцима није спорно да дете треба да учествује и буде питано о постављању својих фотографија. Али, поставља се питање шта радити са децом млађег узраста – бебама и предшколском децом?ˮ.
Овај текст настао је у оквиру пројекта „Одрастање у дигиталном добу – генерација коју још нисмо разумели” који спроводи Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), а који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Пише: Ивана Атанацковић
Извор: Данас