Модерни родитељи сматрају да су напредни због тога што од деце захтевају да им све лепо кажу

мај 1, 2016

Три правила за преговоре са дететом ком нису све овце на броју
porod
У последњих месец и по дана упознали смо се са „мрачном страном“ осећања малог детета. О, како смо се радовали што смо избегли „тодлерске тантруме“, то јест, изливе беса који се често јављају код деце узраста око две или три године, каквима смо више пута сведочили. Не знам много о томе, али ови тринејџерски који су нас снашли су срцепарајући и разарајући по нервни систем.
Не треба ни да кажем колико смо били затечени новонасталом ситуацијом. После недељу дана смо се питали да ли нам треба стручна помоћ. Потом смо попричали са пријатељима, разменили искуства, прочитали неке паметне чланке и одлучили да – будемо родитељи.
Тешко је родитељу да се искључи из ситуације. Излив беса те јако лако увуче у ковитлац. Пробаш да смириш, да поразговараш, да објасниш, да сазнаш, да помогнеш, да загрлиш, па и подвикнеш. Не, не, не и не! На крају би најрадије сео поред свог детета и придружио му се у кукњави. Барем се ми често у оваквим ситуацијама осећамо немоћно, што је за родитеља, признаћете, једна од најгорих ствари.
Једно смо научили. Треба се потрудити да до излива беса или немоћи не дође. Наши се најчешће дешавају када је уморна и када нема снаге више да „обрађује информације“. Такође, не треба да буде гладна, жедна и, најважније од свега, не треба да ради оно што се нама ради. Док су тако мали, треба да ослушкујемо њихове потребе. Набавка у супермаркету може да се обави и после поноћи, када деца спавају.
Корацима које треба да предузмемо када се тако нешто већ одвија се још увек учимо. Тако ће, вероватно, бити кроз читаво њихово одрастање. Скоро сам прочитала текст извесне докторке Шефали, клиничког психолога, која је у три тачке фино запаковала савете злата вредне. Ево, да се и ви наоружате мудрошћу.

Грешка бр. 1: „Лепо ми кажи.“

Модерни родитељи већином сматрају да су изузетно напредни због тога што од деце захтевају да им све лепо кажу. Апсолутно је погрешно рећи тако нешто детету у тренутку када му се мозак „замрзне“ и преплаве га осећања. Последње што су у таквом стању способни да учине је да користе своје говорничке способности. Ово нарочито важи за децу млађу од шест година. Када ово од њих тражимо, још више их, беспотребно, фрустрирамо, зато што стање у ком се налазе у том часу није природно. Осећају да их контролишемо и онда ударају и вичу још гласније.
Шта урадити уместо тога? Док нашу децу преплављују снажна осећања, битно је да будемо ту, уз њих, спремни да их ненаметљиво умиримо сопственом смиреношћу. Треба да им покажемо да смо ту, али не да бисмо их контролисали и потчинили. Као нека велика планина која може да издржи њихове громове и олује. Најважније је да им се приближимо, мирно, спокојно, да будемо присутни и пробамо да их пригрлимо, уколико дозволе. Када примете да им се обраћамо са саосећањем у очима, они ће спонтано прихватити нашу снагу, тиху и стабилну, па ће сами пронаћи пут из „тамнице“. Оног тренутка када примете да их контролишемо, с друге стране, одупреће се још снажније и још више се уживети у излив беса (тантрум).
Грешка бр. 2: „Шта није у реду? Шта се догодило? Зашто се тако понашаш?“
Опет, у покушају да се повежемо са децом, покушавамо питањима да допремо до њих. Желимо да им ставимо до знања да нам је стало и да смо забринути. У жељи да им покажемо колико их волимо, постављамо хиљаде знатижељних питања. Мислимо да ће то помоћи да нам се деца отворе. Управо супротно, тако се они још више затварају. Када нам деца показују да су узнемирена тиме што вичу, ударају и плачу, они покушавају да нам кажу: „ Зар не видиш да сам љут / тужан / повређен / разочаран / крив / уплашен? Зашто ме тераш да ти објасним шта и како? Зар не можеш само да будеш уз мене и пустиш ме да изразим своја осећања!?“
Шта урадити уместо тога? Запамтите ово, свако људско биће жели да га виде и чују. Желимо да нас прихвате онакве какви јесмо, у каквом год стању да се налазимо. Не желимо да разматрамо и објашњавамо своја осећања. Једноставно, желимо да осећамо. Ово нарочито важи за децу. Највећи поклон који родитељ може дати своме детету је довољно простора да изрази своја осећања, не додајући му речи, мисли, објашњења и оправдања. На овај начин, учимо децу да се не осећају угрожено због налета снажних осећања и да их проживе када се „промоле“ у њиховом бићима. Како дошло, тако и отишло. Дозволити деци да проживе своја осећања уместо да их поричу, „гасе“ или објашњавају, један је од најдрагоценијих дарова које можемо да им дамо.
Грешка бр. 3: „Престани одмах! Добићеш то и то ако не престанеш одмах!“
Када кажемо деци да прекину своје емотивне сломове, то је као кад би нама неко ставио пљескавицу у уста и казао: „Немој да жваћеш.“ Немогуће је. Када се постиде због бурних осећања, деца усвајају слику о себи као слабима и незрелима. Закључују у таквој ситуацији да нису довољно добри. Ово нису позитивне поруке које деца треба да усвајају.
Шта урадити уместо тога? Када им ставимо до знања да се не плашимо њихових јаких осећања, преносимо им поруку да ни они немају чега да се плаше. Ако виде да нас није пољуљала таква ситуација, научиће да се и сами лакше изборе са тим. Није наш посао да контролишемо када и како ће наша деца проживети бурна осећања. Наш посао је да их подржимо и водимо кроз велике таласе емоција тако да из њих изађу читави. Учећи их да пливају у узбурканим водама осећања, подстичемо их да схвате да то могу да ураде и када су сами. Уместо да их кажњавамо, треба да саосећамо и повежемо се с њима, говором тела и умилним, умирујућим гласом. Треба да их пригрлимо и помазимо по коси. Треба да их умиримо нежношћу и љубављу. То је оно што ће на крају помоћи да се осећања стишају.

Извор: lilihipsteri.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама