Када дође до фазе „немој да ме смараш“, од стране детета према родитељу, прва емоција са којом се родитељи сусрећу јесте немоћ! Зато је едукација јако важна, она одређује у ком правцу ће ићи даљи развој детета, али и родитеља, каже Данијела Остојић, психолог са 10 година клиничког искуства.
„Када деветогодишњак мајци која га тера да учи каже ‘немој да ме смараш’, даљи ток њиховог односа може ићи у два правца. Агресија – Разумевање. Пошто деца функционишу по принципу задовољства и пријатности, родитељ би требало на довољно мудар начин да помогне детету да научи да тај принцип није довољан за развој личности, јер дете мора осетити и непријатност!
Уколико родитељ нестрпљиво, агресивним кажњавањем, терањем односно НЕМОЋНО приступи овој фази, добиће од детета исте такве обрасце и неће му помоћи да успешно превазиђе ову фазу.“, тврди она.
Већ у првим месецима живота дете научи да је веома лоше када осећа непријатност глади, а да је добро када након јела осети пријатност ситости. Оно мисли да све што му је пријатно јесте и корисно, а да је све што је непријатно – штетно. Овакву мотивацију детета Фројд је називао принцип пријатности.
Да би родитељ помогао детету у превазилажењу принципа задовољства, једна од најважнијих ствари јесте да га научи да толерише непријатност. Данијела објашњава и на који начин.
Тако што ће му ускратити играчку у продавници, колач пре ручка, гледање цртаног унедоглед, активности без обавезе. На тај начин ће створити уверења код детета да не мора баш све да буде по његовој вољи, апсолутно и без компромиса, да постоје правила која морамо поштовати, да родитељ помогне детету да то разуме тако што ће на „сопственој кожи“ осетити трпљење непријатности. Кроз то се, једноставно, мора проћи.
„Родитељи праве грешку када желе да своју децу поштеде сваке непријатности, па им се онда то као бумеранг врати у адолесценцији кроз понашање „немој да ме смараш“. У том превазилажењу фазе „пријатности“ развијају се важна уверења која ће касније служити одраслој особи да функционише на начин који није фрустрирајући по њих.“ – објашњава Данијела Остојић.
Када дете под утицајем родитеља одустане од принципа пријатности, тако да се више не управља проценом само пријатно – непријатно, већ пре свега проценом корисно – штетно, оно је тад развило принцип реалности! То је велики корак ка ЕМОЦИОНАЛНОЈ ЗРЕЛОСТИ, што га касније чини човеком који ће тешко развити неуротске компоненте у личности.
„Зато је родитељска улога пресудан фактор у развоју личности, и то на начин да креће од принципа разумевања детета, поштовања његове развојне личности, никако од принципа ‘родитељ власник детета’, јер тако ствари не функционишу.“ – каже Данијела.
Један од најбољих начина да се то постигне захтева размишљање на време. Од раног детињства деца посматрају родитеље како на обавезе гледају као на терет, био то посао, рад у кући или нешто треће. Ако се непријатност коју обавезе понекад доносе представља као нешто јако лоше, деца ће од тога бежати. С друге стране, ако ви, као родитељи, своје обавезе прихватате и њима приступате одговорно без одлагања и избегавања, велика је шанса да ће тако радити и дете.