Приликом формирања свих влада којих се сећам дешавало се исто. Прво лицитација у јавности, а затим именовања уз одобравање или ишчуђавање, уз богате биографије нових министара. Али не за све ресоре. Интересовања су увек била најснажнија у ресорима силе, енергетике, грађевинарства. Просвета је остајала као коалиционо намирење, нешто као утешна награда. Ретко је избор новог министра у овом ресору био оправдан његовом стручношћу, најчешће је у школском свету дочекиван као шок и нови ударац. У последњем случају избор је био јасан знак да ће образовање бити вођено батином као освета за све нелагодности које су ђаци и наставници приредили владајућој гарнитури.
Овакав статус приликом формирања нове владе јасно је показивао где се налази школство на листи друштвених приоритета, где оно, на крају крајева, постоји у свести народа. Коалициони дроњак за поткусур, врећа за ударање, канта за отпатке у коју се изручује свеукупна фрустрација дневне и животне промашености, полигон за потпаљивање ватри око које ће се препуцавати наставници и родитељи, простор за уцене и запошљавање послушних и лажнодипломираних, могућност за ситно шићарење и све друго, само не брига о деци.
Деце у свести наших надлежних одавно нема, иако су им и уста и билборди пуни зарицања за светлу будућност. Јер, брига о образовању и сигурности младе генерације одавно је препуштена просветним ентузијастима који раде упркос блату кроз које газе и родитељима којима је стало, који нису подлегли мејнстриму о ‘лебу без мотике.
Све до сада имали смо људе који знају против чега су, али никако да се изјасне за шта су, куда ићи, како достићи и унапредити. Сви знају да је школа битна. Сви шаљу децу у школу. Нешто очекују. Проучавају законе и процедуре. Пореде наш школски систем са другима. Љуте се на резултате који бележе назадовање. Виде да деца уче прошловековски. Најављују се реформе, епохални заокрети, фантастична улагања, визије и сматрања…али само по састанцима, канцеларијама и панелима. У стварности се прецртава и умеће, шпартају се нове рубрике за надзор и праћење, захтева од наставника продубљена свест, нуде спискови семинара за усавршавање у лепим жељама, а све суштински остаје у истом урушеном систему. Он се шминка великим речима и непостојаним бојама. Те боје свака недаћа спере, па изнова посвађа све који у школу улазе.
И сад, кад су деца рекла: доста, кад су показали како своје школе воле, а наставнике, оне праве, поштују и знају да раздвоје празне речи од истинског залагања, кад се показало да деца презиру лоше ђаке и знају се дистанцирати од простаклука, кад се открило да за своје представнике не траже сујетне продаваче магле, већ стручњаке, створена је обавеза. Ново министарство просвете мора оправдати велика очекивања и достојно одговорити на ову обавезу.
Пред новим министарством просвете је најтежи задатак. Сви други ресори треба да се врате у оквире законског пословања, у институционални ред. Просвету треба вратити у живот. Она је на издисају. Треба је комплетно препаковати, осмислити од темеља до крова, од полаза до исхода. Осмислити испочетка, уподобити са савременим захтевима, обучити наставни кадар и, што је најважније, вратити поверење, заварити покидану карику која повезује наставнике и родитеље.
Нови школски систем мора постати независан од воље актуелне владајуће гарнитуре. Мора бити подигнут на ниво националне стратегије уз општи консензус свих актера у образовању. Мора бити процес дугог трајања јер заокрети на овом путу не дају тренутне резултате. Реформа школства више никада не сме постати хир новог министра. Просвета мора постати резултат промишљања стручног кадра, неупитно место које формира друштво будућности, обликује свест и иде према јасном циљу.
У овом тренутку су све очи упрте у обрачуне са корупцијом и криминалом. Сматрамо како је потребна велика храброст да се институције ишчупају из канџи безакоња, новац врати на сигурно, почисти талог, избаци муљ. Одајемо признање узбуњивачима, ценимо оне који имају појма, слушамо шта је прекршено и поцепано, једва чекамо да се све врати, осећамо правду на прстима, хранимо се њом као давно изгладнели.
Међутим, највећа храброст ће бити потребна креаторима просветне политике. Када друштво дође у нормалу, када се рупе запуше и живот настави, када се рачуни намире, њихов посао ће тек почети, посао на реформи школе која је одавно на апаратима. Ако овај посао не ураде како треба, џаба смо кречили. Јер, шта ће нам друштво без будућности, шта ће нам поштење без оних који ће га разумети, шта ће нам институције ако их нико неће знати користити. Деца су природни наследник свега што живимо. Улагање у њих је једини оправдани трошак сваког друштва. Без тог улагања, изумрећемо.
Треба искористити овај тренутак за нову школу јер очекивања су велика. Велико је и поверење. Дакле, простор постоји. Имамо ваљане стручњаке које до сада није имао ко да чује. Надамо се да ће имати снаге да осмисле и предложе трасу за нашу децу. И храбрости да је изнесу. И стрпљења да је бране. И вере да ће успети.
Аутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности