Правница и мама три дечака, Аманда Лазерус, признаје да нема баш неки дар за уредност и добру организацију. Стан јој је често у нереду, али не жели више ником због тога да се извињава. Каже – приоритет су деца, а кад на тас стави сав труд који је потребан да би свака ствар била на свом месту и резултат који добије – каже да се то, једноставно, не исплати. Ево текста који је написала и објавила на порталу Scary Mommy.
„Извињавам се због нарeда“, мрмљам себи у браду док ми гости улазе у стан. Е, доста!
Време је да кажем, али и уверим саму себе, да се више нећу извињавати због стања у мојој кући. Дошла сам у период живота када сам сигурна да бих могла да одржавам свој дом блиставим кад бих живела сама – или бар желим у то да верујем. Ово је хипотетска чињеница којом се поносим, иако су шансе да се то оствари готово никакве јер живот делим с четворицом мушкарца, од којих су тројица млађа од осам година. Стварност је потпуно другачија. Колико год да се трудим да за својом децом сакупљам карте, пластичне коцкице, одећу или остатке хране, једноставно се ради о немогућем подухвату.
Сматрам да је за то заслужно неколико фактора. Прво и основно, мислим да нисам рођена с „даром уредности“. Колико год да је моја жеља за чистим и утегнутим домом велика, фали ми основна способност одржавања реда. Сви смо рођени с предностима и манама када је у питању домаћинство, али ја, искрено, још увек тражим свој талент. Друго, недостаје ми одлучност и кондиција да сложим сваки комад чисте одеће, пометем сваку мрвицу, оперем све посуђе и покупим баш све играчке. Да будем искрена, чак и када пронађем неки редак тренутак слободног времена у дану, радије бих га провела скролујући по друштвеним мрежама или једноставно радећи ништа, него што бих преслагала ормане. Након 14 сати проведених с децом и два сата интензивног успављивања, немам воље ни за шта осим да погледам неку епизоду омиљене серије у миру. Чак и ако покушам да поспремим нешто током дана, уморим се исто тако брзо као и када покушам да тренирам.
Имати једно дете, већ је рецепт за неред, а замислите како то изгледа кад у једначину додате још двоје… Ствари полако измичу контроли.
Треће, имам не тако тајну љубав према ЛЕГО коцкицама. Уз помоћ дека и бака који воле да размазе своју унучад, скупили смо позамашну колекцију коју би лако могли да претворимо у прави мали музеј.
Четврто, живимо у малом стану у ком је дневна соба повезана с трпезаријом која је уједно и соба за игру. Да ствар буде гора, имамо и ограничен простор у који играчке и друге ситнице можемо склонити.
Последње, али никако и најмање важно, сама сам себи створила битку без краја. Бити мајка три сина је само по себи велик подухват. Још када томе додам чињеницу да сам на своје потомке пренела своју неорганизираност и хаотичност, ствари се додатно закомпликују. Немојте ме погрешно схватити, ја заиста проводим велик део времена сакупљајући неред по стану, али проблем је у томе што једноставно прегорим пре него што задатак извршим. Једино што успевам да држим под контролом је прање одеће.
Инспирација ме ухвати када одем у посету другарицама које су рођене с даром организације, но истог тренутка кад се вратим у свој стан и видим шта ме све чека, лако одустанем. Делом је за то заслужна и чињеница да, када видим колико је труда потребно да дом изгледа као онај из часописа, једноставно не видим да се тај труд исплати.
Наш је приоритет децу одржати срећном, здравом, нахрањеном. Иако схватам да је мој посао мајке јако захтеван, и даље се нађем у ситуацији у којој имам потребу да кажем „Извињавам се на нереду“ када ми дође пријатељица, комшиница или чак мајстор. Једноставно не могу зауставити извињење да ми пређе преко усана.
Ствар је у томе да ја не желим да се извињавам. Не желим се извињавам што дајем све од себе, иако то можда није ни приближно довољно. Такође не желим да се извињавам што сам свесна својих слабости. Управо зато сам написала овај текст, да уверим и саму себе да је доста извињавања.