Катарина Мајић је рођена и одрасла у Ариљу, поред Рзава, најчистије реке у Србији. Живи у Београду, у близини Звездарске шуме, са супругом, троје деце и псом. Члан је два еколошка удружења, за заштиту реке Рзав и оног за заштиту Звездарске шуме, као и Друштва за заштиту и проучавање птица Србије, и неформалног удружења грађана са Звездаре – Шљункара.
Катарина каже да је највише поносна на то што је иницирала или била део акција које су довеле до одбране Звездарске шуме, зелених површина, али и једног времешног кестена. Исто тако је поносна на све оне борбе које је са својим истомишљеницима водила, а у којима нису успели, јер како каже, те борбе су још важније.
Пише за магазин АРЛЕММ истоименог музичког фестивала, а издавачка кућа „Пчелица“ издала је две њене књиге за децу: еколошку бајку „Шум шуме“ и „Еколошку читанку“.
Ова потоња издата је тек недавно и управо је она повод нашег разговора с Катарином.
Шта је, по вашем мишљењу, највећи проблем када је реч о екологији у нашој земљи?
Највећи еколошки проблем у нашој земљи је систем који се екологијом и не бави. Да је другачије, не бисмо на сваком кораку имали бројне покрете грађана који бране реке, шуме, дрвореде, њиве, бање, право на чист ваздух и достојанствен живот и опстанак.
Могу ли се будуће генерације навићи да рециклирају, гасе светла и не троше пун бојлер воде на туширање, ако знамо да ни одрасли немају ту свест?
Ја сам убеђена да су управо нове генерације те које ће спасити свет и покушати да исправе све оно што смо ми до сада уништили и уништавамо. Можда нам се то на први мах чини немогућим, али проблем нису деца, већ ми одрасли. Ми носимо одговорност. На нама је да је ту одговорност прихватимо и покушамо нешто у последњем тренутку да поправимо. Деца су увек вољна на акцију, само је потребно адекватно их анимирати. Скоро сам држала радионицу првацима о птицама у организацији Друштва за заштиту и проучавање птица Србије. Време које смо имали за радионицу је било недовољно, јер су деца била толико заинтересована, активна, слободна у размишљању и идејама. С друге стране, када је реч о гашењу светла, и бесомучном трошењу воде из бојлера, треба имати разумевања за све пубертетлије овог света, јер је то само пролазна фаза.
Сигурна сам да оно што понесете из куће, остаје негде у неком делићу свести или подсвести и буде активирано када сазримо.
Еколошка читанка је ваш допринос томе да као друштво децу усмеримо на прави пут кад је реч о очувању планете, јер други дом немамо. Али, да ли су родитељи довољно освешћени да би могли да буду добар узор деци?
Не мислим да су родитељи освешћени, али за то не треба нико да их, односно да нас криви. Однос према природи је такође део културе која се учи и негује. Некако се међу нашим генерацијама које су сада у улози родитеља или бака и дека подразумевало да се домовина и природа воле и чувају. Неговала се емпатија, поштење, љубазност, знање. Живимо тренутак у коме су на цени рекло би се неке друге вредности, односно њихови антиподи. Али природу смо одувек посматрали искључиво са становишта сопствене користи. Са друге стране, бављење питањима заштите животне средине овде се посматра као својеврсни луксуз. Што је делом и тачно. Ако не морате да размишљајте о крову над главом, чистој постељи или пуном стомаку, неким базичним егзистенцијалним питањима, онда има простора да се бавите животном средином. Међутим, видимо сада да живимо у својеврсном парадоксу, јер нас управо та небрига за животну средину доводи до тога да је у питању егзистенција многих наших суграђана. Еколошка читанка је мој покушај да децу наведем да утичу на старије и управо им то на почетку књиге и поручујем.
Коме је све намењена Еколошка читанка и како је конципирана?
Трудила сам се да деца књигу не доживе као уџбеник, већ и да кроз саме наслове изазовем њихово интересовање, па тако поједина поглавља носе називе: Вода – шта ће бити са њом?, Ваздух – није добро када га видимо, Земљиште – све је повезано зар не?, Звук – бука није у моди, Озонски омотач – хајде да га заједно закрпимо… Поред кратких општих информација, читанка читаоце упознаје са проблемима који оптерећују животну средину, нуди решења, али даје и неке задатке. Текст прате и занимљивости из целог света. Одређен број примерака читанке штампан је на посебном папиру, рециклираном и ручно израђеном од стране особа ометених у развоју из удружења “Наша кућа”, које се такође помињу и у самој читанци. То је мој допринос не само идеји о очувању природе, већ пре свега, мој покушај да деци приближим различитост, пробудим емпатију, али љубав и поштовање према онима који су ту поред нас, а тако често запостављени, и неприхваћени. Моја замисао је била да књига буде намењена основцима, а онда посредно преко њих да едукујемо и одрасле. Била сам пресрећна када ми је пре неки дан један пријатељ написао како је себи задао да сваки дан на послу прочита по једно поглавље и да је почео да гаси славину када пере зубе подстакнут оним што је у читанци прочитао, тако да изгледа да читанка налази пут и до одраслих, што је и била моја жеља.
На крају, који би то мали корак сваки дом требало да направи у погледу очувања природе, а што би било довољно за почетак?
Рециклирање, гашење сијалица, компостирање, штедња струје… све су то само козметички кораци, уколико не учимо децу да смо ми ти који мењају овај свет, да смо управо ми ти који се питају. Замислите дете које уредно рециклира, штеди воду, не баца смеће, али када прође поред некога ко ломи дрво или га сече, погне главу. То је дете које учимо да се „не меша“, да „гледа своја посла“, да „не таласа“. Оно ће израсти у оно у шта смо ми израсли. Да је другачије не би нам се дешавало ово чему данас сведочимо. Када научимо децу и покажемо својим примером да нам је важно свако дрво, свака река, двориште сваког човека, сваки суграђанин, и да се за све то треба борити, ако их научимо да осећају своје окружење, да су они ти који су одговорни, створићемо младе људе који ће повести овај свет ка оном у коме ће рециклажа, штедња и одговоран однос према природи бити нешто што се подразумева, а не нешто што се силом учи или потенцира. Таквом поруком и завршавам Еколошку читанку и позивам децу и одрасле на акцију. То је уосталом оно што живим и у шта верујем.