Ekološka čitanka – štivo za decu i odrasle koje treba da nam probudi ekološku svest

2 oktobra, 2022

Katarina Majić je rođena i odrasla u Arilju, pored Rzava, najčistije reke u Srbiji. Živi u Beogradu, u blizini Zvezdarske šume, sa suprugom, troje dece i psom. Član je dva ekološka udruženja, za zaštitu reke Rzav i onog za zaštitu Zvezdarske šume, kao i Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, i neformalnog udruženja građana sa Zvezdare – Šljunkara.
Katarina kaže da je najviše ponosna na to što je inicirala ili bila deo akcija koje su dovele do odbrane Zvezdarske šume, zelenih površina, ali i jednog vremešnog kestena. Isto tako je ponosna na sve one borbe koje je sa svojim istomišljenicima vodila, a u kojima nisu uspeli, jer kako kaže, te borbe su još važnije.

Piše za magazin ARLEMM istoimenog muzičkog festivala, a izdavačka kuća „Pčelica“ izdala je dve njene knjige za decu: ekološku bajku „Šum šume“ i „Ekološku čitanku“.

Ova potonja izdata je tek nedavno i upravo je ona povod našeg razgovora s Katarinom.

Šta je, po vašem mišljenju, najveći problem kada je reč o ekologiji u našoj zemlji?

Najveći ekološki problem u našoj zemlji je sistem koji se ekologijom i ne bavi. Da je drugačije, ne bismo na svakom koraku imali brojne pokrete građana koji brane reke, šume, drvorede, njive, banje, pravo na čist vazduh i dostojanstven život i opstanak.

Mogu li se buduće generacije navići da recikliraju, gase svetla i ne troše pun bojler vode na tuširanje, ako znamo da ni odrasli nemaju tu svest?

Ja sam ubeđena da su upravo nove generacije te koje će spasiti svet i pokušati da isprave sve ono što smo mi do sada uništili i uništavamo. Možda nam se to na prvi mah čini nemogućim, ali problem nisu deca, već mi odrasli. Mi nosimo odgovornost. Na nama je da je tu odgovornost prihvatimo i pokušamo nešto u poslednjem trenutku da popravimo. Deca su uvek voljna na akciju, samo je potrebno adekvatno ih animirati. Skoro sam držala radionicu prvacima o pticama u organizaciji Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Vreme koje smo imali za radionicu je bilo nedovoljno, jer su deca bila toliko zainteresovana, aktivna, slobodna u razmišljanju i idejama. S druge strane, kada je reč o gašenju svetla, i besomučnom trošenju vode iz bojlera, treba imati razumevanja za sve pubertetlije ovog sveta, jer je to samo prolazna faza.

Sigurna sam da ono što ponesete iz kuće, ostaje negde u nekom deliću svesti ili podsvesti i bude aktivirano kada sazrimo.

Ekološka čitanka je vaš doprinos tome da kao društvo decu usmerimo na pravi put kad je reč o očuvanju planete, jer drugi dom nemamo. Ali, da li su roditelji dovoljno osvešćeni da bi mogli da budu dobar uzor deci?

Ne mislim da su roditelji osvešćeni, ali za to ne treba niko da ih, odnosno da nas krivi. Odnos prema prirodi je takođe deo kulture koja se uči i neguje. Nekako se među našim generacijama koje su sada u ulozi roditelja ili baka i deka podrazumevalo da se domovina i priroda vole i čuvaju. Negovala se empatija, poštenje, ljubaznost, znanje. Živimo trenutak u kome su na ceni reklo bi se neke druge vrednosti, odnosno njihovi antipodi. Ali prirodu smo oduvek posmatrali isključivo sa stanovišta sopstvene koristi. Sa druge strane, bavljenje pitanjima zaštite životne sredine ovde se posmatra kao svojevrsni luksuz. Što je delom i tačno. Ako ne morate da razmišljajte o krovu nad glavom, čistoj postelji ili punom stomaku, nekim bazičnim egzistencijalnim pitanjima, onda ima prostora da se bavite životnom sredinom. Međutim, vidimo sada da živimo u svojevrsnom paradoksu, jer nas upravo ta nebriga za životnu sredinu dovodi do toga da je u pitanju egzistencija mnogih naših sugrađana. Ekološka čitanka je moj pokušaj da decu navedem da utiču na starije i upravo im to na početku knjige i poručujem.

Kome je sve namenjena Ekološka čitanka i kako je koncipirana?

Trudila sam se da deca knjigu ne dožive kao udžbenik, već i da kroz same naslove izazovem njihovo interesovanje, pa tako pojedina poglavlja nose nazive: Voda – šta će biti sa njom?, Vazduh – nije dobro kada ga vidimo, Zemljište – sve je povezano zar ne?, Zvuk – buka nije u modi, Ozonski omotač – hajde da ga zajedno zakrpimo… Pored kratkih opštih informacija, čitanka čitaoce upoznaje sa problemima koji opterećuju životnu sredinu, nudi rešenja, ali daje i neke zadatke. Tekst prate i zanimljivosti iz celog sveta. Određen broj primeraka čitanke štampan je na posebnom papiru, recikliranom i ručno izrađenom od strane osoba ometenih u razvoju iz udruženja “Naša kuća”, koje se takođe pominju i u samoj čitanci. To je moj doprinos ne samo ideji o očuvanju prirode, već pre svega, moj pokušaj da deci približim različitost, probudim empatiju, ali ljubav i poštovanje prema onima koji su tu pored nas, a tako često zapostavljeni, i neprihvaćeni. Moja zamisao je bila da knjiga bude namenjena osnovcima, a onda posredno preko njih da edukujemo i odrasle. Bila sam presrećna kada mi je pre neki dan jedan prijatelj napisao kako je sebi zadao da svaki dan na poslu pročita po jedno poglavlje i da je počeo da gasi slavinu kada pere zube podstaknut onim što je u čitanci pročitao, tako da izgleda da čitanka nalazi put i do odraslih, što je i bila moja želja.

Na kraju, koji bi to mali korak svaki dom trebalo da napravi u pogledu očuvanja prirode, a što bi bilo dovoljno za početak?

Recikliranje, gašenje sijalica, kompostiranje, štednja struje… sve su to samo kozmetički koraci, ukoliko ne učimo decu da smo mi ti koji menjaju ovaj svet, da smo upravo mi ti koji se pitaju. Zamislite dete koje uredno reciklira, štedi vodu, ne baca smeće, ali kada prođe pored nekoga ko lomi drvo ili ga seče, pogne glavu. To je dete koje učimo da se „ne meša“, da „gleda svoja posla“, da „ne talasa“. Ono će izrasti u ono u šta smo mi izrasli. Da je drugačije ne bi nam se dešavalo ovo čemu danas svedočimo. Kada naučimo decu i pokažemo svojim primerom da nam je važno svako drvo, svaka reka, dvorište svakog čoveka, svaki sugrađanin, i da se za sve to treba boriti, ako ih naučimo da osećaju svoje okruženje, da su oni ti koji su odgovorni, stvorićemo mlade ljude koji će povesti ovaj svet ka onom u kome će reciklaža, štednja i odgovoran odnos prema prirodi biti nešto što se podrazumeva, a ne nešto što se silom uči ili potencira. Takvom porukom i završavam Ekološku čitanku i pozivam decu i odrasle na akciju. To je uostalom ono što živim i u šta verujem.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama