Рана писменост се обично дефинише као скуп различитих знања и вештина које омогућавају деци да зароне у свет писане културе и пре него што крену у школу и савладају слова. Ово је веома важно јер им омогућава да уче и развијају се, да овладају низом различитих вештина које ће им касније бити неопходне за читање, као и да развију позитиван однос према читању.
Такође, постоји велики број истраживања која показују да је развој ране писмености повезан са каснијим постигнућем детета у школи. Ипак, све ово не треба да нас наведе на то да рану писменост посматрамо као неки припремни период за развој „праве писмености“, већ пре свега као једну важну фазу у процесу развоја и описмењавања деце.
Како конкретно родитељи и васпитачи могу допринети развоју ране писмености код деце, објаснила је ванредна професорка Учитељског факултета у Београду, др Невена Буђевац, на страници Националне асоцијације родитеља и наставника.
Ево њених предлога.
Рана писменост развија се на пресеку вештина које се односе на фонолошку свесност, свесност о писаном коду и на оне које се тичу језика. Фонолошку свесност код деце можемо да развијамо кроз различите игре и активности попут:
– Певања, али и смишљања песмица са децом; кроз искуство са песмама дете постаје свесно риме, шта се са чим римује или не римује;
– На слово, на слово и сличне игре попут тога да одрасли намерно изостави или измени неки глас у речи, провоцирајући дете да га коригује, као и да само направи реч која ће садржати глас који ту не припада (Да ли се каже киша или кипа? А слушај ово: да ли је ово солитер или солижер?) или тражити од детета да уочи нешто што именујемо изговарајући реч глас по глас (А где је овде К Л У П А, а М А Ц А?); на тај начин ће дете развијати свест о гласовима који се налазе на различитим местима у речима које су му познате и које користи, али то што зна њихово значење и може да их изговори и даље не укључује свест о сваком гласу, као ни о томе да се реч може изделити на мање јединице – гласове.
Други важан сегмент ране писмености јесте свесност детета о писаном коду. Много пре него што дете почне самостално да чита и пише, оно (треба да) научи шта је књига, како је она организована, како се листа, како се чита (како је текст организован – где је почетак и крај текста, где је илустрација…). Овај аспект ране писмености можемо са децом у вртићу и породици да развијамо тако што ћемо да:
– Читамо са децом, што чешће, у што разноврснијим приликама и са различитим циљевима (да нешто сазнамо, да уживамо, да решимо неки проблем);
– Дајемо детету да оно држи и листа књигу док је заједно читамо;
– Указујемо детету на елементе књиге: на то да књига има наслов, где он стоји, како изгледа насловна страна књиге и зашто, где пише ко је књигу написао и др;
– Окренемо књигу наопачке и да се правимо да је читамо, чекајући да дете примети и коригује нас;
– Руком показујемо током читања на део текста који читамо, како би дете могло то да прати како се крећемо кроз текст (тако ће дете да научи да се текст чита одозго надоле и слева на десно).
На крају, рану писменост подстичемо кроз активности које су тесно повезане са језичким развојем. У наставку наводимо бројне активности које изводимо са децом, како у вртићу, тако и код куће, а да нисмо увек свесни да на тај начин радимо нешто веома важно за њих – подстичемо развој њихове ране писмености. Можда се на списку нађе и нека које се до сада нисмо досетили, па нас подстакне да и њу почнемо да практикујемо.
– Игре које се односе на ширење дечијег речника: значење речи, синоними и антоними – Шта је супротно од дан? или Коју још реч можемо да употребимо за нешто што је мало? или Да ли крупно значи исто што и велико? А да ли је чудно исто што и необично? А шта је супротно од необично? итд;
– Разговор о томе шта видимо на слици – можемо да проучавамо детаље са слике и о њима разговарамо, да размишљамо о томе шта је било пре, а шта после;
– Причање приче – било на основу слике или из главе (на задату или слободну тему) или тако што ћемо користити коцкице за причање приче (можемо са децом и правити коцкице за причање приче – то су коцкице на којима уместо бројева стоје сличице предмета или појава и свако баци неколико коцкица и исприча причу на основу сличица које види);
– Игра пантомиме кроз коју се објашњавају емоције или неки други појмови;
– Загонетке – различите загонетке које децу наводе да размишљају о односу између појмова или појмова и њихових описа и то изван оног најочигледнијег, изван уобичајеног, свакодневног контекста у коме на те појмове наилазе;
– Слично загонеткама, аналогије и слична поређења такође подстичу децу да размишљају о односу између различитих концепата, о томе шта је чему надређени/подређени појам (нпр. перје је за птицу исто што и _________ за мацу);
– „Као да“ писање – укључивање деце у активности писања у различитим ситуацијама (честитке, посвете, дипломе, поруке, списак…) при чему фокус не треба да буде на тачности у писању слова, већ на томе шта је функција писања у том тренутку; поента је, дакле, да дете постепено разуме чему све писање може да служи, а не да рано научи сва слова и заиста пише; сасвим је ок да оно прави облике који личе на слова и да тако „пише“, јер је ту важно само да учествује у смисленим и реалним активностима које укључују писање.
Ова листа активности, иако подугачка, никако није коначна. Размислите о свему што радите са децом и сачините своју листу. Нека то буде ваш лични водич који ће подржати ваша настојања да свеобухватно подстичете развој деце и њихово описмењавање у свим важним аспектима.
И много важно
Немојте престати да са децом читате онда када науче слова и почну самостално да читају – и даље сте им потребни за сва размишљања која ће књиге код њих покретати, као ослонац и водич кроз нове светове у које ће заронити.