Rana pismenost se obično definiše kao skup različitih znanja i veština koje omogućavaju deci da zarone u svet pisane kulture i pre nego što krenu u školu i savladaju slova. Ovo je veoma važno jer im omogućava da uče i razvijaju se, da ovladaju nizom različitih veština koje će im kasnije biti neophodne za čitanje, kao i da razviju pozitivan odnos prema čitanju.
Takođe, postoji veliki broj istraživanja koja pokazuju da je razvoj rane pismenosti povezan sa kasnijim postignućem deteta u školi. Ipak, sve ovo ne treba da nas navede na to da ranu pismenost posmatramo kao neki pripremni period za razvoj „prave pismenosti“, već pre svega kao jednu važnu fazu u procesu razvoja i opismenjavanja dece.
Kako konkretno roditelji i vaspitači mogu doprineti razvoju rane pismenosti kod dece, objasnila je vanredna profesorka Učiteljskog fakulteta u Beogradu, dr Nevena Buđevac, na stranici Nacionalne asocijacije roditelja i nastavnika.
Evo njenih predloga.
Rana pismenost razvija se na preseku veština koje se odnose na fonološku svesnost, svesnost o pisanom kodu i na one koje se tiču jezika. Fonološku svesnost kod dece možemo da razvijamo kroz različite igre i aktivnosti poput:
– Pevanja, ali i smišljanja pesmica sa decom; kroz iskustvo sa pesmama dete postaje svesno rime, šta se sa čim rimuje ili ne rimuje;
– Na slovo, na slovo i slične igre poput toga da odrasli namerno izostavi ili izmeni neki glas u reči, provocirajući dete da ga koriguje, kao i da samo napravi reč koja će sadržati glas koji tu ne pripada (Da li se kaže kiša ili kipa? A slušaj ovo: da li je ovo soliter ili soližer?) ili tražiti od deteta da uoči nešto što imenujemo izgovarajući reč glas po glas (A gde je ovde K L U P A, a M A C A?); na taj način će dete razvijati svest o glasovima koji se nalaze na različitim mestima u rečima koje su mu poznate i koje koristi, ali to što zna njihovo značenje i može da ih izgovori i dalje ne uključuje svest o svakom glasu, kao ni o tome da se reč može izdeliti na manje jedinice – glasove.
Drugi važan segment rane pismenosti jeste svesnost deteta o pisanom kodu. Mnogo pre nego što dete počne samostalno da čita i piše, ono (treba da) nauči šta je knjiga, kako je ona organizovana, kako se lista, kako se čita (kako je tekst organizovan – gde je početak i kraj teksta, gde je ilustracija…). Ovaj aspekt rane pismenosti možemo sa decom u vrtiću i porodici da razvijamo tako što ćemo da:
– Čitamo sa decom, što češće, u što raznovrsnijim prilikama i sa različitim ciljevima (da nešto saznamo, da uživamo, da rešimo neki problem);
– Dajemo detetu da ono drži i lista knjigu dok je zajedno čitamo;
– Ukazujemo detetu na elemente knjige: na to da knjiga ima naslov, gde on stoji, kako izgleda naslovna strana knjige i zašto, gde piše ko je knjigu napisao i dr;
– Okrenemo knjigu naopačke i da se pravimo da je čitamo, čekajući da dete primeti i koriguje nas;
– Rukom pokazujemo tokom čitanja na deo teksta koji čitamo, kako bi dete moglo to da prati kako se krećemo kroz tekst (tako će dete da nauči da se tekst čita odozgo nadole i sleva na desno).
Na kraju, ranu pismenost podstičemo kroz aktivnosti koje su tesno povezane sa jezičkim razvojem. U nastavku navodimo brojne aktivnosti koje izvodimo sa decom, kako u vrtiću, tako i kod kuće, a da nismo uvek svesni da na taj način radimo nešto veoma važno za njih – podstičemo razvoj njihove rane pismenosti. Možda se na spisku nađe i neka koje se do sada nismo dosetili, pa nas podstakne da i nju počnemo da praktikujemo.
– Igre koje se odnose na širenje dečijeg rečnika: značenje reči, sinonimi i antonimi – Šta je suprotno od dan? ili Koju još reč možemo da upotrebimo za nešto što je malo? ili Da li krupno znači isto što i veliko? A da li je čudno isto što i neobično? A šta je suprotno od neobično? itd;
– Razgovor o tome šta vidimo na slici – možemo da proučavamo detalje sa slike i o njima razgovaramo, da razmišljamo o tome šta je bilo pre, a šta posle;
– Pričanje priče – bilo na osnovu slike ili iz glave (na zadatu ili slobodnu temu) ili tako što ćemo koristiti kockice za pričanje priče (možemo sa decom i praviti kockice za pričanje priče – to su kockice na kojima umesto brojeva stoje sličice predmeta ili pojava i svako baci nekoliko kockica i ispriča priču na osnovu sličica koje vidi);
– Igra pantomime kroz koju se objašnjavaju emocije ili neki drugi pojmovi;
– Zagonetke – različite zagonetke koje decu navode da razmišljaju o odnosu između pojmova ili pojmova i njihovih opisa i to izvan onog najočiglednijeg, izvan uobičajenog, svakodnevnog konteksta u kome na te pojmove nailaze;
– Slično zagonetkama, analogije i slična poređenja takođe podstiču decu da razmišljaju o odnosu između različitih koncepata, o tome šta je čemu nadređeni/podređeni pojam (npr. perje je za pticu isto što i _________ za macu);
– „Kao da“ pisanje – uključivanje dece u aktivnosti pisanja u različitim situacijama (čestitke, posvete, diplome, poruke, spisak…) pri čemu fokus ne treba da bude na tačnosti u pisanju slova, već na tome šta je funkcija pisanja u tom trenutku; poenta je, dakle, da dete postepeno razume čemu sve pisanje može da služi, a ne da rano nauči sva slova i zaista piše; sasvim je ok da ono pravi oblike koji liče na slova i da tako „piše“, jer je tu važno samo da učestvuje u smislenim i realnim aktivnostima koje uključuju pisanje.
Ova lista aktivnosti, iako podugačka, nikako nije konačna. Razmislite o svemu što radite sa decom i sačinite svoju listu. Neka to bude vaš lični vodič koji će podržati vaša nastojanja da sveobuhvatno podstičete razvoj dece i njihovo opismenjavanje u svim važnim aspektima.
I mnogo važno
Nemojte prestati da sa decom čitate onda kada nauče slova i počnu samostalno da čitaju – i dalje ste im potrebni za sva razmišljanja koja će knjige kod njih pokretati, kao oslonac i vodič kroz nove svetove u koje će zaroniti.