Замислите сад да сте дете. Четворогодишњак. Седите на поду и градите кулу од коцкица. Испала је сјајно, боље него икад раније и страшно сте поносни на то што сте направили. У следећем тренутку неко само протрчава и руши све што сте направили. Истог тренутка вас преплављује осећај туге, беса, фрустрације. У вама куљају осећања с којима не знате шта да радите. Туга, паника, беспомоћност. Тренутак касније прилази одрасла особа, родитељ на пример, чучне и каже „Душо, па шта је било?“ и ви осетите смиреност и сигурност коју вам та особа даје, и сва та грозна осећања која имате могу да искуљају напоље.
Одрасла особа вас слуша и каже: „Ох…“. Не покушава да поправи ствари, не покушава да каже „Не брини, направићемо нову, није то ништа, биће још лепша…“ Не покушава да умањи ваша осећања, ни да обезвреди љутњу. Само вас пусте да осећате то што осећате, рашире руке, приме вас у загрљај. И кад сва та грозна осећања изађу, можете да се поново вратите својој игри и коцкицама и покушате да направите нову кулу.
Да ли је ваше детињство овако изгледало? Како су ваши родитељи реаговали кад из вас изађе лавина љутње? Ако сте имали среће, они су били ту да вас пригрле са све тим емоцијама, да вас чују, разумеју, без покушаја да поправе ствари. Само су били ту за вас.
За већину је, ипак, било другачије. Овакве ситуације родитељи су обично решавали (или су мислили да их решавају) говорећи: „Па то је само кула, плачеш због глупости!“ или „Јака ствар, па направићемо нову!“ или „Вечито нешто кукаш и плачеш!“, а ако би ваше емоције на то постале још јаче (јер поред тога што куле више нема, грде вас због тога што сте тужни, као да на то немате право), можда бисте били послати у собу, у ћошак или бисте чак добили неку ћушку „да знате због чега плачете“.
Иако тога нисмо данас свесни, овакви поступци одраслих остављају дубок траг у нама и испољавају се кроз начине на које ми данас изражавамо емоције и кроз то колико верујемо другима кад су њихова осећања у питању.
Наравно да не можемо окривити родитеље за све проблеме које имамо у животу као одрасли људи. Пре свега због тога што су они (углавном) радили најбоље што су умели, копирајући модел својих родитеља или чак радећи потпуно супротно.
Проблем је, заправо, много шири. И лежи у недостатку емоционалне писмености који постоји у нашем друштву.
Нико не учи родитеље како да одговоре на дечје емоције и фрустрацију емпатијом и разумевањем. Не уче их томе ни у вртићима, ни у школама. Из неког разлога још увек много више вреднујемо IQ неке особе него њен EQ.
Лаел Стоун, стручњак за емоционални развој, говорник и аутор радионица за родитеље каже да постоје три начина на који се, као деца, суочавамо са емоцијама.
Први је потискивање.
Ако се, као дете, нисте осећали безбедно ни слободно да изразите своја осећања, ако су вам, можда, говорили да прекинете да плачете и да цендрате, ако је, још горе, био довољан само један поглед родитеља да удахнете и вратите све у себе, онда сте морали да тражите начин да се са својим осећањима суочите док су у вама. А за већину деце то је значило потискивање. Осећања онда остају ту, унутра, и таква деца кад одрасту и стигну их те исте емоције које су потискивали, они ће наставити да их потискују. Само што ће то сад изгледати као још једна чаша вина, бескрајно скроловање по телефону или сати и сати проведени на послу, у скривању од сопствених осећања.
Други начин изражавања негативних емоција је агресија.
Ако сте као дете били уплашени, ако сте се осећали беспомоћно, ако сте одрасли уз ауторитарне родитеље у породици у којој нисте имали право гласа нити право да кажете како се осећате а да вас не осуде, онда би сва та тешка осећања куљала у нама. И у тренутку кад би то куљање прешло границу, када бисмо се осећали преплашено, та би осећања искуљала кроз бес, кроз агресију, викање. Врло је вероватно да би вас онда етикетирали као размажене, неваљале, проблематичне. А све што сте заправо радили јесте да сте на окружење реаговали онако како сте умели.
И онда, кад одрастете, та агресија претвара се у вршњачко насиље, у оштре критике према другима и самокритике, претвара се у насиље.
И трећи начин је испољавање емоција.
Ако сте одрастали у породици у којој су се осећања вредновала, у којој су вас прихватали у целини – и у најбољем и у најгорем светлу, кад сте срећни и кад сте тужни, кад сте љути и кад сте разочарани (колико год разлог љутње одраслима изгледао сулудо), ако је породична атмосфера говорила „сва твоја осећања су важна и изрази их, а ја ћу бити су да те саслушам и разумем“ онда се, кад одрастемо, дешава нешто сасвим другачије.
Дешава се то да, кад дођемо у ситуацију да смо преплављени и тужни, узмемо телефон и позовемо пријатеља, маму или тату и без проблема кажемо „хеј, имаш ли пар минута, треба ми разговор“. Или одемо на трчање. Или на јогу. Дозволимо тим осећањима да на овај или онај начин прођу кроз нас и пустимо их да оду.
То је оно што је деци потребно. Не да им испунимо жеље. Не да се трудимо да буду срећни увек и да им све иде лако. Потребно им је само да, кад ствари постану тешке, ви будете сигурна лука, да их пригрлите, седнете поред њих и кажете „Реци ми све о томе. Реци ми како се осећаш. Ту сам.“ И само слушајте. Не поправљајте. Не говорите „али то није баш тако“ или „лако ћеш ти то превазићи“. Само слушајте.
Лаел Стоун је мајка троје деце и трудила се да их управо на овај начин учи да изразе емоције. Међутим, једног дана, била је у великој журби. Спремала је вечеру, журила на заказано предавање, трка с временом била је немилосрдна. У једном тренутку у кухињу је ушла њена петогодишња ћерка, шутирајући љуто лопту. „Не сад, само не сад…“ помислила је Лаел и наивно се сагла и упитала своју ћерку: „Љубави, мама сад баш жури, да ли би могла да сачуваш своја осећања само пар сати, док се не вратим?“. Дете ју је, наравно, погледало забезекнуто, а она је и сама знала колико је тај предлог неразуман. У том тренутку у просторију је ушла њена средња ћерка која је тада имала 10 година и рекла „Ја ћу је саслушати“. Одвела је своју сестрицу у собу, а Лаел је оставила и вечеру и спремање за предавање јер је морала да чује шта ће се тамо десити.
Старија сестра је села на кревет и рекла „Испричај ми све“, а мала девојчица у сузама је испричала причу о другарицама које нису хтеле да се играју с њом, док је старија саосећајно климала питајући с времена на време „И, шта још?“. Ред суза, па ред смеха, па ред загрљаја. И све је било лакше, терет је нестао из груди.
То како реагујемо на дечје испаде беса у великој мери одређује њихов живот кад одрасту и то да ли ће бити срећни и емоционално здрави људи. На нама је да изаберемо шта нам је важније – шта ће о нашем детету рећи околина или какве ће лекције о емоцијама понети из детињства.