У одбрану новог предшколског програма: да вртићи не буду пијаца родитељских амбиција

април 7, 2019

Измене у одбрану дечје слободе постале су неопходне. Не знамо да ли је, што се пренаглашених амбиција у предшколском узрасту тиче, старије кока или јаје, односно представници (углавном приватних) вртића или родитељи, али ситуација је постала неподношљива.

Струка није успела да одбрани слободну игру, па ће то сада бити законски регулисано. Невероватно докле смо дошли, али јесмо. Толико смо оптеретили децу да често чујем критике како су се деца у вртићу само играла. То није „само”, то је НАЈВАЖНИЈА активност деце предшколског узраста у колективу. Кроз игру су наравно и нешто учила, али деца то нису приметила. Ако броје куће – деца су се играла, али и учила, ако се играју пијаце – учила су o воћу и поврћу. У слободној игри стицали су социјалне вештине и развијали моторику….

Напредовала су и развијала се. При томе су јела када морају и бар 8 пута прала руке.

Да ли се превише „штреба” у вртићима – ДА, на основу мог личног искуства из приватне установе, па из тог угла и пишем. Моја деца су ишла у државни вртић и тамо нисмо имали осећај преоптерећености у то време.

Није спорно да би деца требало да усвајају нова знања, али ако превише уче напамет и без УНУТРАШЊЕ мотивације – пиши пропало.
Децу су, у већини вртића (посебно приватних) ПРЕОПТЕРЕТИЛИ до мере да нисам могла више да будем срећна радећи тамо. Спорт + енглески + две усмерене активности = четири апсолутно усмерене активности ДНЕВНО! Притом се, у приватним вртићима, смењују предавачи, несвесни шта су све деца радила тог дана, јер нису били ту.

У вртићу, у ком сам радила, васпитачи су имали обавезу да програм за наредну недељу истакну испред собе. Велики сам противник тога. У преводу – програм је: прича о жаби, песмица на енглеском о жаби, песмица на српском о жаби, прављење жабе од чаша. Деца изађу напоље и нађу глисту. Гледају је, причају међусобно о глисти, врате се у собу и цртају жабу, јер је то у плану. Па коме је то логично? Да зло буде горе, неки родитељи су сликали песмице истакнуте на вратима (које смо качили као доказ да се нисмо САМО играли, већ да смо учили) и још додатно им те песмице читали код куће да буду довољно супер за представу кад дође бака, а и да се мало истакну у друштву. Тужно! На вртићке представе ПОЈЕДИНИ, подвлачим – мањина (али и то је много) родитељи долазе очекујући озбиљност Бродвеја, васпитачица се распада од нервозе, јер није сигурна у децу… језиво стање. Власници приватних вртића, разноразних струка и неструка,често у улози оштрог критичара. Па се мере групе међусобно, па се мере деца… пијаца амбиција и сујете…

У том смислу подржавам измене.

Али исто тако се бојим буквалиста који раде са децом и тога да ће наступити анархија уместо слободе као идеје ове измене.

Усмеравање деце и у новом програму постоји, али највише унутрашњом мотивацијом, што са малцима није велики проблем.

Све зависи од Управе и васпитача. Уколико је било ко у овој причи буквалиста, неће бити добро.

Мислим да социјално вешти васпитачи одавно раде по овом програму.

Пример (узраст 5 година):

По старом: „Одмах узмите папире, седите и цртајте маму и обавезно да мама има обрве и трепавице! Тишина!!! Цртамо и ћутимо, мува да се чује!”

По новом (мада годинама добри васпитачи тако раде):

„Децо, ко жели да нам исприча нешто о својој мами? Какву има косу? Очи? Има ли трепавице? Обрве? Накит? (тако децу подстичемо на цртање детаља). Ко жели да обрадује маму цртежом? Хајде да јој нацртано нешто! Већина деце, да не кажем (али имам такво искуство) СВИ, ће радо пристати на ту активност. Ипак Перица жели да црта трактор јер је јуче добио нови, па је у том расположењу. „Добро, Перице, нацртај трактор, а после маму, може?” Он баш не жели – добро, мама ће добити трактор уз коментар да је данас трактор центар интересовања и без сажаљивог погледа према мами, јер никаква издаја се није десила. Марко неће уопште да црта – у највећем броју случајева не верује у своје способности. Показати му, помоћи да постигне жељени ниво, похвалити труд… Не успева? Ок, може да сачека другаре или пошто је сада мирна активност, може узети коцке или аутић за другим столом, а могу му се придружити они који заврше цртеж или им се не црта.

Или…

По старом: „Децо играмо се пијаце – ти си продавац, ти си купац, остали седе и ћуте.”
А требало би: „Ко је био некада на пијаци? Шта се тамо продаје? Шта ви волите да једете? Ко жели да буде продавац (васпитач направи толико тезги) Ко жели да буде купац?” …ко не жели ништа, може седети и бити породица која чека купца да дође кући… и тако даље…
Ако му „нећу” пређе у навику, кажите да сам бира игру и да не прихватате одговор „не знам”! “Видиш, другари су се прикључили на твој предлог, сада се ти укључи у њихову игру”.

Игара стрпљења и концентрације има безброј и деца их обожавају. Заледи се, игра скулптура, игра не мрдања…

Ситна моторика се може вежбати на милион начина, пребацивање каменчића прстима ноге, слагањем ситних делица било чега, провлачењем канапа кроз рупице… Све у свему измене укидају „штребање” у вртићу, а не стицање знања, ако ја добро схватам.

Тешко је, као родитељ, схватити зашто су промене неопходне.
Например, шта се у вртићу дешава пре перфектно изведене приредбе?

Лично сам пратила припреме „јако успешне и лепе приредбе” у вртићу где сам радила. Озбиљан сукоб мишљења је мој став изазвао у колективу. Сви су очекивали похвале, од родитеља су их и добили, а ја сам била очајна и схватила да су хитно потребне измене у приступу.
Наиме, мешовита група 4-6 година је у питању. По опису свог посла ја их виђам једном недељно. Припремају приредбу за баке и деке. Прва моја посета – спавају по казни због приредбе. Друга моја посета – не иду напоље по казни због приредбе. Трећа моја посета – изводе приредбу да ми покажу, уз коментар васпитача да је то ТРЕЋИ ПУТ ТОГ ДАНА!!! Четврта посета – плачу, васпитачице су рекле да неће бити приредбе јер се не труде довољно… и након свега овога: сам дан приредбе – све је свечано, увежбано и супер. Да ли је то поента вртића?!? Па ни Мадона не изводи три пута дневно цео концерт док се спрема за турнеју.

Да зло буде веће, друга група истог узраста и установе живи прави вртићки живот. Смех, причице, радионице о другарству, о себичлуку, о здрављу, о животињама, о породици, о машти, о занимањима (ништа за приказати на приредби, а тако важно за живот) и по мало вежбају приредбу. Наравно, на сам дан приредбе све је дечје и са пуно грешкица –  баш како и треба да буде. Али родитељима ништа није јасно… Како лаик да буде срећан што му је дете у другој групи? Законом ће први начин припреме приредбе бити забрањен и ја сам апсолутно ЗА!!!

Али… све је до социјалних вештина, способности да аргументује, сигурности у себе и своје намере самог васпитача.
Измене су, у сржи на страни деце и васпитача, али власници вртића и главни васпитачи, педагози уских видика их претварају у хаос и ноћну мору.

Аутор: Снежана Голић, педагог развојног центра Фактор

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Један коментар на "У одбрану новог предшколског програма: да вртићи не буду пијаца родитељских амбиција"

  1. Jelena каже:

    Kako to sve lepo izgleda u teoriji,ovako napismeno…mole se psiholozi i pedagozi da udju u grupe

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама