U decembru prošle godine, u Despotovcu, održana je jedna neobična izložba. Neobična po tome što je njen autor, Jovan Pavlović, umetnik koji ovaj poziv shvata vrlo ozbiljno, ali ne kao svoju jedinu profesiju. On je ujedno i profesor matematike u Matematičkoj gimnaziji.
Nikako nije mogao da utiša svoju pravu prirodu, pa se kroz njegova predavanja često promoli (i rado ulazi u uši učenika) i pripovest o umetnosti koja danas teži da se utiša ili čak potre, iako je neraskidivim sponama spregnuta sa pričom o čovečanstvu.
Kako se umetnik predugo bavi ovim pozivom koji hrani (a svaki umetnik ako nema patrona mora imati profesiju), matematika je lako našla put u Jovanova umetnička dela. Kao u priči o kokoški i jajetu, niko više ne razaznaje šta je tu starije – umetnik ili matematičar, matematičar ili umetnik. Sasvim je siguran samo uticaj Klea i Miroa, iako oči pojedinih posmatrača vide i odjeke dostignuća Maljeviča i Kandinskog.
Posebno mi je drago što se sve odigralo u gradu pod okriljem velelepne Manasije u kojoj leže mošti pravog gorostasa među vladarima – Stefana Visokog, za koga se priča da je sa sobom knjige nosio kada je i u bitke kretao. Despot je uspeo da bude luča u mraku turskog vazalstva kada je svom narodu pored pukog preživljavanja obezbedio i prosperitet. Opisuju ga kao državnika i pesnika, istančanog ukusa, retko obrazovanog, sa oštrim okom da prepozna najbolje likovne umetnike i odabere vrhunske majstore za oslikavanje svojih zadužbina.
Rekli su nam: „ne možete otići iz Despotovca, a da ne vidite Manasiju“. Mislili smo: „šta to može da nam ponudi što već nismo pronašli u Studenici i Žiči, u okolini našeg Kraljeva?“ Naravno – prevarili smo se.
Opasana moćnim zidinama koje odolevaju vekovima, Manasija zrači posebnom spiritualnošću, i neprolaznom lepotom. Dostojna je vladara čije mošti čuva pod svojim krovom, zajedno sa prikazima anđela ratnika (koji su prvi put baš ovde oslikani u pokretu). Izrazi lica sa fresaka kao da opominju: „ne stojimo mirno, jer ništa na ovim prostorima ne prolazi zauvek, a zaborav priziva zlo iznova.“
Pod okriljem ovakve svetinje (smeštena je samo 2 kilometra od centra grada), u seni vanrednog vladara, odvijao se i naš izuzetan i za pamćenje dan: PRVA SAMOSTALNA IZLOŽBA Jovanovih likovnih radova.
– Po zvanju sam matematičar, volim da se igram oblicima, tako da je to nekako prirodno usledilo. Isprva se to odnosilo na crtež, pročišćen, geometrijski, ali opet lirski – koji ima izvesnu emotivnu težinu. Potom se ispostavilo da ti oblici najbolje mogu da se popune kolažom, odnosno, izrezanim oblicima koji su naknadno lepljeni tako da se stiže do kompleksnijih kompozicija koje prevazilaze tu prvobitnu šemu i crtež koji je inicijalna ideja, zapravo inicijalna kapisla za umetničko stvaranje. – rekao je Pavlović za RTV Strela.
Kao nastavniku, Pavlović kaže da mu je upravo bitno da njegove đake privuče nešto što je kreativno, originalno, nešto što je jedinstveno.
– Verujte, niko ne ostaje imun na takav podsticaj. Ukoliko se stvari cementiraju, ukoliko smatramo da su nepromenljive, onda nam nisu privlačne. Mladi od toga odustaju, o kojoj god oblasti da se radi. Ukoliko može da se uradi nešto kreativno, novo, neobično, da se na taj način doprinese igri, onda se mladi veoma lako angažuju. U tom smislu bismo mogli, i trebali, da posmatramo školu na jedan kreativan način.
Pavlović kaže i da je umetnost njegovo ozbiljno zanimanje van profesije.
– Slikarstvo ne posmatram kao hobi, već pre kao životni poziv ili opredeljenje. Kada je reč o tome kada su nastala neka dela, ponovo bih se pozvao na tuđe reči, ovog puta na obrazloženje jednog slikara. Recimo da je naslikao jedno delo u roku od nekoliko sati, a kada su ga u pomalo podsmešljivom maniru upitali koliko mu je vremena trebalo da taj umetnički rad dovrši – odgovorio je: 30 godina. Vredne stvari dugo sazrevaju – što je spoznaja koju pokušavam i deci u školi da prenesem – iako možda nisu odmah evidentne, nisu materijalizovane. Nešto u ljudskom duhu zri, vri, menja se – razmišlja, prekraja, i dopunjuje.
Povezujući poziv umetnika i nastavnika, Pavlović objašnjava da, kao i umetnik i nastavnik mora da ima neku vrstu vizije, šta bi to trebalo da bude.
– Često ni sam umetnik ne zna šta je to, pa i njega delo iznenadi. U tom momentu je možda i najsrećniji, jer su zajedno, slika i on, došli do neke nove spoznaje. Slično je i sa obrazovanjem. Vaspitač i učenici zajedno dolaze do nečeg novog, autentičnog, što bi potom da podele i van učionice. Nisam, dakle, uvek ja taj koji bi da nešto iskaže. Opet, sve je započelo kao vrsta intimnog dnevnika. Na nekim slikama može da se primeti da su zapisani naslov i datum, pre nego što su uramljene, kao da je istrgnuta stranica iz žurnala. Možda sve to nije bilo za neki širi auditorijum. Neka dela su isprva prikazana u dnevnoj sobi. Onda sam primetio da različiti ljudi na njih različito reaguju. Interesantna je ta reakcija. Ljudi od kojih to ne bih očekivao, iščitavali su neobične stvari kojih ni ja nisam bio svestan dok sam stvarao. Taj razgovor teče, između umetnika, slike i publike. To je razmena energije i ideja.
Priredila: Marina Pavlović