Питала ме је недавно пријатељица шта да ради са њеним шестогодишњим дететом које је почело да је лаже у последње време. Како да се постави? Зашто дете то ради? Од ње није видело сигурно.
Моја прва помисао, кад бих дете ухватила у лажи, била би „шта сам урадила да је наведем да помисли да треба да ме слаже?“. Као вођа у нашој вези родитељ-дете, преузела бих на себе одговорност да откријем како сам изазвала ту ситуацију и како је то за моје дете постало небезбедно или неугодно да дође и каже ми истину. Већ је уместо тога морала да лаже.
А онда бих урадила све што могу да ствари поправим.
Рекла бих нешто као: „Чини ми се да не осећаш као да можеш са мном искрено да разговараш. Жао ми је ако је тако. Желим да знаш да можеш увек све да ми кажеш и саслушаћу те и помоћи колико могу. Нећу те осуђивати.”
(Већ чујем како родитељи који сматрају да су казне обавезан део васпитања оштре своје тастатуре. Али полако. Саслушајте прво.)
Емоционална блискост коју имамо са децом је врло крхка ствар. Дар који добијате. Али га јако лако можете сломити ако често посежете за казнама, посрамљивањем, критикама, грдњама, манипулацијом.
Јер на крају, посрамљивање и кажњавање детета које вас је слагало ствара међу вама још већу дистанцу и не поверење и све што ћете добити јесте да ће се дете трудити да лаже боље.
Што се тиче последица, оне могу да постоје, али не у форми казне упаковане у последицу. На пример, ако вас је дете слагало о томе шта је радило код другарице после школе, можете рећи: „Нећу моћи више да те пустим да идеш код Лене после вртића, ако не могу да рачунам на то да ћу знати шта сте радиле. Једноставно се не осећам комотно.“
Има много разлога због којих деца лажу у том узрасту, али се на крају све своди на то да верују да је сигурније ако не кажу истину, јер се боје да ће искусити:
Страх – ако сте раније на њихову искреност реаговали грдњом или казнама, лаж је начин да покушају да то избегну.
Стид и осећај кривице – родитељима је обично фокус на томе да у оваквим ситуацијама дете научи лекцију, пре него да разумеју разлог за неко понашање. А тај разлог је обично мањак нашег разумевања за развојне фазе детета.
Потреба да тестирају могућности и то колико смо добре вође – деца могу и пробати да нас слажу да би видели колико смо заправо добре и сигурне вође. Ако „паднемо“ тест, можда ће морати да покушају поново. И поново.
Овакве игре моћи можете спречити тако што ћете рећи нешто попут: „Хм, ниси пустио пса напоље, а он је, ето, ипак напољу. Вееееома велика мистерија!“
Машта – деца понекад толико могу бити обузета маштом да им постане тешко да је разликују од реалности. Ово је потпуно здрава развојна фаза и нема потребе да се због тога узрујавате.
У тим ситуацијама рећи ћете нешто попут: „Ох! Змај је био на прозору! Како сам то пропустила!“
У свим овим ситуацијама важан је однос. Наша отвореност, радозналост и стрпљив одговор без осуде најбољи су приступ. На тај начин јачате своју везу с дететом дугорочно и елиминишете потребу детета да посегне за лажима.
Аутор: Janet Lansbury
Приредила: А. Цвјетић