Ако своју децу видите као сјајну, добићете пуно тога сјајног. Али, ако их видите као проблем, добићете пуно проблема

Емоционална интелигенције као способности спознаје сопствених емоција, интеграције емоција и мисли, разумевања емоција и њиховог регулисања емоција у циљу сопственог раста и развоја.

Foto: Canva

Човек се не рађа са способностима које укључује емоционална интелигенција; оне су капацитети који се морају научити током дететовог раста и развоја. Стручњаци сматрају да се дете рађа с неком врстом „генерализиране“ емоционалне интелигенције која одређује потенцијал за учење емоционалних одговора који се морају научити током дететовог раста и развоја. Одрасли треба да буду модел емоционално интелигентне особе. Добро позната и истражена чињеница је да деца уче посматрајући, односно опажајући понашање друге особе (модела) и последица које је тај модел својим понашањем изазвао. Родитељ свакако представља један од најснажнијих модела дететовог учења. Посматрајући вас, дете види како реагујете на фрустрацију и колико „присутни“ у властитом животу, тј. да ли и у којој мери свесни властитих емоција и емоција других људи.

Будите спремни да детету кажете „Не“

Свет је препун деци занимљивих ствари, тако да је врло вероватно да ће и ваша деца пуно тога тражити. Говорећи детету „не“ дајете му корисну прилику да се научи да се суочава с фрустрацијама и разочарањима, контролише сопствене импулсе и развијати стрпљење. Једна од најважнијих поставки развојне психологије и психологије уопште јесте да се „кроз фрустрацију расте“. Као родитељу, ваш задатак је повремено „дозволити“ вашем детету да буде фрустрирано и да се с тим научи носити на примерен начин. Деци која увек добију оно што желе је онемогућена животна прилика за раст и развој, те се типично осећају несрећно и склона су развоју депресивних симптома. Учите своје дете да уме да препозна шта жели. Један од основних аспеката емоционалне интелигенције је препознавање осећаја, потреба, жеља … Често питајте „Шта осећаш?“ или „Шта желиш?“ и сами будите модел за то. Уместо директног укоравања детета, реците „Сад сам толико љута!“. Именујте емоције, какве год оне биле, и научите своје дете да чини исто. Познавање сопствених жеља се такође сматра важном вештином у одраслом добу, јер колико одраслих људи живи животе какве нису желели јер јасно нису могли изрећи „Шта је оно што ја желим?“

Вежбајте дететово стрпљење

Стрпљење је вештина која се развија споро и постепено, током дужег временског периода (од 1. до 18. године живота). Никад није ни прерано ни прекасно с децом почети вежбати стрпљење. Нпр. чекајући у реду у продавници реците свом детету „Хеј, хајде да вежбамо стрпљење!“. Битно је именовати вештину коју вежбате. Разговарајте о томе што она значи, каква може бити, и слично. Такође разговарајте о начинима на које се стрпљење може развијати и дајте детету примере, нпр. како током периода од пар месеци скупити новац за нови бицикл, како дочекати викенд како би се играло с пријатељем или неки сличан пример који вашем детету има смисла.

Будите свесни сопствених родитељских „окидача“

Упознајте себе и оно што вас „гурне преко ивице“. Да ли је то осећај недостатка контроле? Или можда осећај да вас деца недовољно поштују? Испод тих „окидача“ лежи страх од нечега. Упознајте своје страхове, па ћете у друштву своје деце мање долазити у ситуације кад ће вас нешто „гурнути преко руба“. Познавање сопствених „окидача“ не значи да ће они једноставно престати постојати – већ олакшава планирање и ношење с њима у свакодневним ситуацијама. Вежбајте своју вештину просуђивања. Почните да облежавате осећаје а избегавајте именовање. Нпр. „Чини ми се љут и узнемирен“, уместо, „Који агресивац!“. Кад је дете склоно плакању, увек је препоручљиво рећи „Чиниш ми се тужно“ него тражити од њега да престане да плакаче. Лишавање деце емоција које осећају ће само још дубље „укопати“ те емоције и додатно их оснажити.

Подучавајте своју децу

Кад дете прерасте своје рано детињство, можете почети да га подучавате сопственој одговорности. Нпр. уместо „Узми своју капу и рукавице“ можете питати „Шта ти све треба кад се спремаш за вртић?“. Стално говорење деци шта је потребно да ураде одмаже развоју њиховог самопоуздања, самосталности и одговорности. Увек будите спремни да будете део проблема. Гледајте на себе као на некога ко је укључен у сваки проблем који наиђе. Већина проблема у породицама постаје већа и „надуванија“ кад родитељи на њих одговарају на начин који увећава проблем. Уколико ваше дете нешто погреши, запамтите колико је важно да у приправности имате смирен и разложан одговор.

Укључите децу у кућне активности

Бројна истраживања потврђују да су деца која су од раног детињства укључена у кућне активности (примерено њиховом узрасту, наравно!) у животу склонија бити срећна и успешна, понајвише због тога јер се осећају да припадају својој породици и да су њен важан део, те јој доприносе на свој начин. Осим наведеног, то је свакако још један од начина како децу учити самосталности, самопоуздању и одговорности. Деца захтевају игру. Деци је потребна активна и слободна игра, а не седење пред екранима. Како би развила креативност и вештине решавања проблема, деци треба омогућити и дати довољно времена за тзв. слободну игру (односно неструктурирано провођење слободног времена). Оно што деца науче од вас и кроз слободну игру с другом децом представља основу каснијег развоја емоционалне интелигенције.

Ваша деца су дивна. Нема бољег начина за стварање емоционалне интелигенције у вашој деци од тога да их гледате као прекрасну и способну, што она наравно и јесу. Ако своју децу видите као прекрасну, добит ћете од њих пуно тога „прекрасног“. Али ако о њима мислите као о проблему, добит ћете пуно „проблема“. Све је ствар перцепције.

Из књиге: ПСИХОПАТОЛОГИЈА СВАКОДНЕВНОГ ЖИВОТА, Проф. др МАРКО МУЊИЗА