У последње време, загазивши у задње тромесечје наставне године, све више долазе до изражаја уморни родитељи којима је доста школских задатака и обавеза. По пространствима друштвених мрежа жале се како морају прочитати лектиру, решити заостале задатке у радним свеска, пратити раст пасуља и бележити праћење у дигиталним апликацијама, осмислити дијалог на енглеском језику, и то са замишљеним ликом, а онда још и ликовним техникама предочити тај лик, по могућности у природној величини, а све зато што им треба петица јер је, погодили сте, крај наставне године и рачунају се просеци.
Ниједан просек испод 4,70 није им прихватљив, понајвише зато што се онда њихова учитељица не може позивати на необавезу израчунавања аритметичке средине, а бројке су егзактне. Додаћу да се догађају и додатни проблеми кад ученици поједини пројектни задатак (који се готово редовно планира и ствара током дужег временског периода) треба да решавају тимски. У том случају се родитељи морају договорити, састати се код неког, набавити материјале, пратити учитељичина упутства око подјеле задужења у тимском задатку…
Могла бих још да набрајам какве све задатке морају обављати родитељи најмлађих ученика, оних у разредној настави. И без обзира на то што карикирам ситуације, и што су сад многи љути на мене (јер како се усуђујем све то тако таксативно рећи), чињеница је да је то наша реалност. Баците поглед на друштвене мреже, на разноразне групе где се размењују нијансе горе наведених проблема, идеје за изузетно креативна решења свега и свачега, фотографије разноразних страшних задатака јер „моја учитељица није нормална“, неретко можете видети и приказе ученичких радова којима се можете послужити као предлогом за решење одређеног задатка „ево, мој мали је то овако решио па се послужите” и видећете да сам, нажалост, у праву. Само износим чињенице па немојте беснети на мене, него покушајте да ову озбиљну проблематику данашњице сагледате из озбиљног угла.
Кључни је проблем што задаци, оцене и учитељице припадају једнако деци и родитељима. Одређени број родитеља задатке своје деце доживљава својим па им тако и приступа, неретко занемарујући улогу самог детета, односно ученика. Лакше им је да сазнају како нешто да ураде у вибер групи или покупе идеју из неке размене мишљења о домаћем задатку него да пусте своје дете да буде ученик, да самостално реши што може и зна, одговорно поступајући према задацима и саветима своје учитељице.
Али, можда, неће добити петицу!
Све се своди на пет, све мора бити пет. Ако није пет, дете је лоше, неуспешно, неће се уписати у врхунску средњу школу о којој сви причају. И све се то догађа већ током четири разреда основне школе!
Зашто данас деца не могу бити деца?
Ако родитељи велики део посла раде уместо деце, страховито је пуно вештина и компетенција које се неће развити или ће се развити сасвим погрешно. Дакле – стање је алармантно! Деца морају бити деца и морају своје школске обавезе решавати самостално у складу са својим могућностима и у свом ритму. Никога не занима све на свету и ретко ко може баш у свему бити јако успешан. Природно је и лепо развијати се и учити у складу са својим интересима, могућностима, знањима. Свеопштом помамом за петицама и потребом да родитељи, или други одрасли људи, извршавају школске задатке уместо деце, опасно се поткопава та природност.
Петица је само оцена. Она није животни улог, није нешто што ће створити доброг радника и присебног човека, није никаква гаранција за будућност. А поготово није кад имаш осам или девет година!
Кад бисмо оставили децу да буду деца растући и развијајући се у складу са собом, играла би се и стварала тимове и пројекте према својим интересима, здраво би се надметала у намери да нешто науче, да поделе, да изгубе, да победе, да се суоче са захтевима у складу са својим узрастом и уопште им не би било битно коју ће оцену добити. Природно би требали знање за себе, а не слику за друге. И не мање важно – кад би деца у првој половини свог основношколског образовања напредовала према сопственом ритму, и самостално заслужила тројку или четворку, касније би знатно једноставније и лакше заслуживала петице. Тако би деца знала који су њихови домети и колико се треба потрудити за нешто боље. Ако неко други ради њихове задатке уместо њих, не могу се развити радне навике.
Најуспешнији су они ученици који су од првог разреда сваку оцену добили за свој рад и труд јер они цене управо властити рад и труд знајући што и колико требају радити за свој циљ.
Најуспешнији ученици нису они који имају све пет, него они који уче ради властитог напретка и знања.
Вратимо се родитељима с друштвених мрежа. Радећи све или готово све уместо своје деце, одузимају им право да буду ученици. Последично – деца постају фрустрирана јер су несамостална, мало тога стварно знају, пажња им је неусмерена и кратка, незадовољна су и нестрпљива ако нешто захтева процес јер су научена на брза решења и подразумевају да неко други уради уместо њих све што им није занимљиво. Кад такви родитељи, колоквијално, пукну јер им је доста домаћих задаћа, а и школски задаци им постају све захтевнији, усмеравају своју децу на све могуће инструкције. Петица је и даље једино што им треба! И на крају ништа не буде добро. Нити су деца срећна, нити су родитељи срећни. Зачарани круг из којег нема повратка.
Ствари се могу поставити, рецимо, овако: „Имаш сат времена за домаћи из математике; ако ниси сигуран како вам је учитељица рекла да поставите проблем, назови Марка. Договори се с Леом и Иваном за сутра поподне како бисте урадили онај пројект из ликовног и после можемо у шетњу. Имаш ли неки тест ове недеље? Какав ти је план припреме за испит?“ Оваквим приступом су сви на добитку. И то дугорочном.
Радује ме што има пуно оваквих здравих примера, али се и плашим да пошаст с почетка ове приче не узме толико маха да с временом изгубимо границе на релацијама дете-ученик и родитељ-ученик. Струка каже да би било најбоље да учитељице остану учитељице деци образујући их и одгајајући у школи. И сви срећни!
Аутор: Мајда ТОМЕТИЋ, професорка хрватског језика и књижевности, директорка ОШ Кајзерица, Хрватска
Извор: Школски портал