Генетика је једна врло згодна ствар. Моћна је, апсолутно важна у формирању карактера личности, а то што не уме да говори даје јој још једну предност – лако нам је да је окривимо за све. И кад јесте „крива“ и кад није.
„Ах, ништа му не могу! Такав је, тврдоглав, исти му је и отац…“
„Неће ништа да учи. Ништа! Џаба ја причам, језик сам иступила. Лењост је то, таква јој је и тетка. Генетика, ништа се ту не може.“
Кад добијете своју децу, препознавање сопствених особина у њима понекад је врло слатко, а понекад је као да вас је неко полио кофом хладне воде. Сећам се како сам као дете истеривала правду по сваку цену, па ми је тата говорио: „Аман, више! Ја једну – ти пет, ја једну – ти пет!“ А баш је тако и било. Данас, имам једну мини-верзију себе и питам се – да ли је генетика или научен образац понашања?
Склона сам да верујем да деца уче тон којим вам се обраћају, речник који користе, да уче чак и да се боје животиња или да их воле, да пред изазовима постану неустрашиви или да од њих беже. О томе највише уче од своје примарне породице, односно од родитеља. А колико само уче из оних малих, наизглед неважних ситуација и ваших реакција! Да ли опсујете кад вам испадне кашичица пуна шећера или кад вам се поцепа кеса коју носите из продавнице? Да ли преврнете очима кад вас неко случајно задржава док покушавате да прођете између рафова у маркету? Да ли се претварате да нисте видели трудницу која иза вас чека у реду на киоску? Све, баш све ће ваше мало дете приметити.
Пре неколико недеља, пред сам крај школске године, покупила сам своју децу и једну другарицу старије ћерке из школе. На путу према кући на тротоару смо нашли новчаницу од, ни мање ни више него – 5000 динара. Подигла сам новчаницу, ставила је у ташну и остала ту скоро пет минута, чекајући да се неко појави. Није било никог па смо наставили даље, разговарајући о томе шта ћемо да урадимо. Жао ми је што сам пропустила прилику да њих питам шта би требало учинити, али сам неколико недеља касније видела да сам ипак урадила праву ствар.
Дакле, у мојој ташни налазило се 5000 динара туђег новца, а преда мном троје деце које чекају да виде шта ћу урадити. Да их носим у полицију, знам да нема много смисла. А да објавим у Фејзбук групи да сам пронашла новац, а ко буде знао износ и оквирну локацију добиће га назад? Не. Стићи ће ми хиљаде порука доконих који ће пробати да погоде. Дани ће ми требати да се из тога извучем.
Нисам имала идеју.
„Децо, ми немамо начин да сазнамо чији је ово новац. Неком је испао. Ја предлажем да све што смо нашли уплатимо за лечење једне девојчице која је веома болесна. Да ли се слажете?“
Све троје, без размишљања, рекли су – ДА.
И тако смо и потрошили новац који није био наш.
Неколико недеља касније и хиљаду километара даље, шетали смо, у нешто измењеном саставу, улицом једног малог грчког летовалишта. Једна од оних уличица са пуно радњи. Однекуд се испред деце створила – лоптица. Њихов тата је подигао, а сви смо се нехотице осврнули око себе, тражећи потенцијалног власника. Али ниједног детета није било на видику. Пружили смо деци лопту и наставили шетњу. Није нам се чинило важно. То је лопта која кошта два или три евра. Кога брига?
Неког, ипак, јесте.
Ни двадесет метара није прошла с лоптом у рукама, кад је приметила налепницу са ценом.
„Мама, ова лопта има цену. Испала је можда из продавнице. Да идем да питам?“
„Ма, Ања, има десет продавница тамо, ко ће сад да иде од једне до друге?
….
Пола минута касније: „Мама, мени није тешко да питам у продавницама. Ово није наша лопта.“
Тек ми је тад постало јасно колико сам несмотрено одреаговала први пут кад је затражила да врати лопту! Па зар је важно да ли је то ствар која кошта два евра или сто пута више? Ако имаш шансу да урадиш праву ствар – уради је! Увек. Јер деца гледају. А за њих није важно колико лоптица кошта.
Вратили смо се и у тречој продавници у коју смо ушли пронашли лопте баш са том ценом која је била налепљена на овој „нашој“. Ања је пружила продавачици, осмехнула се и пустила мене да објасним.
Одатле смо отишли право на сладолед. Да прославимо то што имамо сјајну децу којој ни генетика ништа не може. И једно милион пута смо им рекли колико смо поносни што су баш такви какви јесу.