– Али, мама, нисам ја крива… сам је скочио на мене…
– Ниси?! Него ко је крив?! Да није мој покојни отац дошао и одвезао га? Не би он прескочио ограду онако, из чиста мира. Мора да си га чачкала.
– Нис…
– Јеси, јеси сигурно… И брате мили, што ти увек мораш да направиш неку глупост? Како су сва друга деца нормална, само ти стално мимо свет? Сва си на оног твог оцa! Сва… И нарав његову имаш. И докле ћеш џигерицу да ми једеш, дете, бре?!
– Али, мама, како ми не верујеш, сам је прескочио ограду…
– За све си ти крива! За све! Ето… Да нисам остала трудна, никад се не би’ ни удала за оног, име да му не поменем… Нисам ја ни мислила, ал ови запели да праве свадбу ил да цркну. Па све – не може то тако, шта ће свет рећи… Боли ме уво за свет, ето баш. И онај онда и овај сад. И знаш шта, све би’ ја то по кратком поступку, ал не могу – ОПЕТ због тебе. Знаш… да си мушко па и да причамо. Мушко оде у војску, оде на брод, у иностранство, снађе се некако. А шта ћеш ти, несрећо, кад ниси ни за шта? Тачно не знам шта ће од тебе на крају бити. Види какве су ти уши. Погледај се на шта личиш! Друге девојчице лепо у сукњицама, а ти као неки пробисвет… Имаш ли ти ишта моје? Макар колко црно под ноктом? Немаш, видим да немаш. Иста си он. Јесам ја теби причала како су мене звали да снимам рекламу? Него шта, и то за неко пиво. И добра кинта била и све, ал џаба, већ ми се видео стомак… Питај бабу ако ми не верујеш.
– Знам, мама, причала си ми…
– И шта си тражила уопште тамо код њих у дворишту? Јесам ти сто пута рекла да ћу те саставити са земљом ако ли те само видим?! Ал’ теби не вреди рећи. Јесам ти узела хулахоп? Јесам. Па што онда не вртиш испред зграде него идеш около? Вози бициклу, ради нешто ко сва нормална деца. Како не умеш? Научи. Ни мене нико није учио па знам. Шта мислиш ти, да је мој отац имао кад да иде за мном? Није, драга моја. Није. А кад и да возиш кад само блесиш с оном лудом Милицом. Признај да те је она натерала да прескачете ограду. Шта ти мени “није“. Јесте. Знам јој сорту. Од зла оца и горе матере. А ти се баш с њом ухватила, поред оволико друге деце. Што бре ниси мало ко она Светлана? Како је оно дете… на рану да га привијеш, ето. А ти? Само ми правиш проблеме. И ко ће сад да те вода по докторима? Ја. Нико други него ја. Мислиш да немам паметнија посла?! Знаш ли да сам отказала фризуру, а у недељу имамо крштење. Сад опет морам да вежем косу. На свим сликама увек ја с везаном косом. Само ја. И види ми нокте на шта личе?
– Иди сутра.
– Не могу сутра. Јесу рекли да дођеш на превијање?
– Па ићи ћу ја сама.
– Сама!? Хоћеш и центар за социјални рад да ми натовариш на врат!? Само ми још то треба. Када ћеш једном да се опаметиш? И ово сад ми је трошак, знаш? Немају хидроциклин него само замену. А замена дупло скупља. Могла сам за те паре да купим себи нешто… Знаш ли кад сам се последњи пут почастила, онако ко жена? И што се вучеш за мном ко пуж, пружи мало тај корак, можеш ли? Или ти треба писмена молба? Мислиш да имам цео дан, а? Е па немам, ето. Имала би’ да не морам да водим рачуна о теби, ал’ морам… И није да нема ко, него неће… Рођена мајка ми је рекла да јој те не доводим, знаш ли? Моја рођена мајка. Каже – тешка си ко црна земља, све радиш по свом. Не слушаш је. Ја сам моју мајку слушала кад сам била ко ти. Где ме посади, ту ме и нађе. Да писнем нисам смела. Ја сам са седам година целу кућу знала да очистим док не дође с посла. Ручак сам спремала… а ти?! Шта ти радиш? Ништа. Ништа под милим богом. Да ми се сутра нешто деси, једносмерну улицу не би знала да пређеш без мене.
– Мама, је л’ неће ништа да ти се деси?
– Откуд ја знам. Можда и хоће. Може сутра да ме опали гром. Ил’ слика да ми падне на главу.
– Али неће, је л’ да да неће?
– Могу и да се удам. Знаш да ме један тамо на послу богами добро мерко…? Док му нису рекли да имам дете. Ето, и за то си ти крива! Па знаш ли ти, бре, дете, шта сам ја могла да будем у животу? Ко сам ја све могла да будем?! Могла сам да будем шта сам хтела, да нисам остала… Лепо је мени моја мајка говорила, очисти се, не мора нико ни да зна, млада си, биће деце… а ја… шта ћу, све ми нешто жао… хоћу-нећу, би-не би… е ето ми га сад.
– И мени бака тако исто каже.
– Шта ти каже?
– Па то, да морам да имам чисту поткошуљу и чисте гаће зато што може да ме удари ауто.
– Нормално, паметна жена. Никад не знаш шта те чека кад изађеш на улицу. Јесам ти ја причала како су мене зауставили, хтели да снимам рекламу за пиво?
– Јеси, мама.
– И то не било коју рекламу, него оно – праву – за пиво.
– Причала си ми. Сто пута.
– Тако је и Брижит Бардо почела, од рекламе. Не верујеш ми?
– Верујем, мама.
– Питај бабу ако ми не верујеш. Знаш ли да су све познате глумице кренуле од реклама?
– Знам, мама.
– Не знаш, не знаш… И шта ми се вучеш ту, убрзај мало. Немам ја цео дан, знаш…?
– Знам, мама.
– Ништа ти не знаш, ко вран вепар… Знаш ли шта је вран вепар?
– Не знам.
– Ето, о томе ти и причам! О томе ти и причам.
Текст: Даниела Бакић