Отац девојчице Еме Кобиљски, једне од жртава масакра у ООШ “Владислав Рибникар”, огласио се на свом Фејзбук профилу, осврнувши се на неразумевање на које последњих пет месеци наилази његова, али и друге породице деце коју је убио њихов школски друг.
Његов потресан статус преносимо у целости:
“Дана 3.5.2023. године Србија је занемела од ужаса који је почињен у ОШ “Владислав Рибникар”. Директно подстрекнут школским масакром, наредног дана 4.5.2023. почињен је злочин над децом и младима у Малом Орашју и Дубони.
И од тада, престајемо да говоримо о претпоставкама и упозорењима, јер смо немилосрдно суочени са поражавајућим чињеницама као директним доказима посрнућа друштва (Система) у коме живимо.
Наши су светови стали и у нашим срцима је завладао мук.
А око нас тада?! Бука, неподношљива… онда када смо мислили да све треба да утихне како бисмо прво појмили шта се заправо десило и у тишини размислили како ћемо даље…
Можда није било лоше намере, можда је „само“ незнање било у питању, а можда је неспремност суочавања са трагедијом довела до низа лоших потеза који су уследили.
Одлука да се школска настава настави на истом месту, на седмодневни помен жртвама, довела је до поделе деце и родитеља и чињенице да су они којима је помоћ и подршка била најпотребнија једноставно изопштени из колектива те су престали да буду елемент скупа. Солидарност са браћом и сестрама погинулих, те са онима које је страх надвладао једноставно није постојала…важно је било што пре “наставити даље”. Не дај Боже анализирати КАКО смо до овог зла стигли и да ли смо могли да то спречимо.
А данас, након скоро 5 месеци од убиства наше деце? Бука још несноснија, поларизација и поделе на сваком могућем нивоу као директна последица избегавања одговорности и нечињења.
Пре свега, трагедије које су се десиле 3. и 4.05.2023. године су трагедије светских размера, које су погодиле цело наше Друштво те се и све одлуке у вези са тим морају доносити на националном нивоу.
Данас је веома актуелна тема изградње МЕМОРИЈАЛНОГ ЦЕНТРА и чим се анализира колико квадрата треба мртвој, а колико живој деци, делује да се не разумемо ни шта је, нити чему МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР треба да служи.
Наша убијена деца су добила простор величине 1×2 метра, оивичен мермером и они овоземаљских жеља више немају. Меморијални центар није место “утехе” које се подиже како би чланови породица имали “уточиште” за плакање. Члановима породица није потребно здање како би се своје деце сећали. Ми ћемо нашу љубав, нашу бол и нашу патњу заувек носити.
МЕМОРИЈАЛНО–ЕДУКАТИВНИ ЦЕНТАР би требало да буде потреба друштва које вапи за оздрављењем кроз радионице, едукације и предавања деци, младима и породицама. То свакако није “уклета соба” или “кутак”.
Меморијално-едукативни центар би требало да је институција од националног значаја и одлуку о његовом постојању и садржају треба да донесе Влада РС након стручне анализе мултидисциплинарног тима (психолога, педагога, социолога, историчара, уметника, архитеката, дечијих писаца, правника, итд…).
Највише бисмо на свету волели да наша деца нису добила историјску улогу прекретнице ка оздрављењу или можда наставку посрнућа нашег друштва.
Уколико Влада РС и мултидисциплинарни тим након анализе злочина и проблема који су до зла довели, закључе да је све у реду и да друштву освешћење и бољитак не треба, ОДЛУКА НА НАЦИОНАЛНОМ НИВОУ да Меморијално–едукативни центар не треба да постоји представљаће СТАВ ДРУШТВА и ми ћемо је поштовати.
До сада смо се сусретали са злоупотребама најлепших Хришћанских постулата јер су погубне одлуке доношене под окриљем како “Живот мора да победи смрт” и како “Добро мора да победи зло”.
Како би “Живот победио смрт” потребно је да победи ЗАЈЕДНИШТВО, као што је некада побеђивало у збеговима, шаторима и свим недаћама кроз историју нашег друштва што се овде, поражавајуће констатујемо, није десило.
Како би “Добро победило зло” морали бисмо нешто из овакве трагедије научити, променити и схватити да меморијално-едукативни центар треба да представља помен ради поуке и поруке друштву да је ЗЛО које се догодило НЕПРИХВАТЉИВО и да НИКАДА НЕ СМЕ ДА СЕ ПОНОВИ. Нажалост, ни то се није десило.
Полемисање на ову тему на локалном нивоу требало би да се прекине и школа са наставним кадром би требала транспарентно да буде информисана о свим активностима које се предузимају по питању даље организације школе и меморијалног центра. Наравно да школа, где ће деца и наставници радити у достојанственим условима треба да постоји, а да грађевинска решења, уколико се на њима ради, могу то да обезбеде.
Требало би да се боримо ДА ПОБЕДЕ ЉУДИ кроз победу ЉУДСКОСТИ И ЗАЈЕДНИШТВА, а НЕ да победи ЗИД баш овакав какав данас јесте.” – закључује Драган Кобиљски.