Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре.
Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин.
Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије.
Грегоров рад прочитајте у наставку.
„Човек је једино биће које одбија да буде оно што јесте”
Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере.
Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина.
Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке.
Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се.
Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става.
Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”.
Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир?
Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту.
Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”.
У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму.
Честo волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму.