Da su deca bolja od nas, odraslih, ne vide samo oni koji ne žele da vide. Oni koji se čvrsto, tvrdoglavo, puni sujete, grčevito drže za stav da je baš ona generacija kojoj sami pripadaju stvorila dobro društvo, koje deca danas gaze i kvare.
Da nije tako videli bismo kada bismo počeli da primećujemo SVU našu decu, ne samo onu koja pažnju traže na pogrešan način.
Profesorka srpskog jezika u Petoj beogradskoj gimnaziji Violeta Kecman poslala nam je pismeni rad svog učenika, maturanta ova gimnazije, Greogora Simeunovića. On je učenik četvrtog razreda odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za istoriju i geografiju Pete beogradske gimnazije.
Gregorov rad pročitajte u nastavku.
„Čovek je jedino biće koje odbija da bude ono što jeste”
Ovu neverovatnu rečenicu izgovorio je čuveni francuski pisac Alber Kami. On je za života napisao širok opus poznatih dela. „Mit o Sizifu” i „Stranac” samo su kruna njegove izuzetne spisateljske karijere.
Gospodin Kami je u svom „Strancu” pisao o apsurdu. O nečemu besmislenom. O jednom, naizgled povučenom mladiću Mersou i proživljavanju smrti njegove majke. Međutim, Merso to drugačije proživljava. Njegova majka je umrla juče, a možda i pre dva dana. Ne seća se. Na sahrani nije plakao. Ubrzo nakon sahrane započeo je ljubavni odnos sa bivšom koleginicom Marijom. Počeo je da se druži sa čovekom koji nije njegove prirode, nasilnikom Remonom. I ubio je Arapina.
Ništa od ovog prethodno navedenog, nije smetalo društvu koliko ono prvo – „moralno“ ubijanje majke.
Lišavanje života jednog pojedinca navodno nije ni približno veliki zločin kao stavljanje bolesne majke u starački dom. Uz podršku mišljenja celokupnog društva, Merso dobija smrtnu kaznu. Ali on ipak nešto radi. On se buni. „Čovek koji se buni za sebe nije pobunjeni čovek”. Isto ovo je rekao Kami, a Merso izgleda kao da ga nije poslušao. Bezuspešno, ali je ipak to uradio. Pokazao je zube i usprotivio se.
Nažalost, u današnje vreme to je potpuna retkost. Kad bi pobunjenik bio životinja, bio bi endemska vrsta koja živi samo u Francuskoj. Rodnoj zemlji Kamija i, tehnički, Mersoa. Zašto? Baš zbog tog pobunjenog stava.
Skoro na svakih mesec dana može se pročitati u novinama da se narod Francuske pobunio protiv nečega. Skoro uvek, uspešno. Oni se, nekako, vode rečenicom: „Bunim se, dakle postojim”.
Ako je ova rečenica istinita, zapitam se – šta smo onda mi? Kako smo mi postali Estragon? Kog Godoa mi čekamo? I zašto ga čekamo? Zašto smo dozvolili nekom Pocu da nas veže za vrat i da nam dozvoljava da mislimo samo kad imamo šešir?
Glavna uzrečica postala nam je: „Jao, ao šta nam rade“”, a onda kao Estragon i Vladimir stojimo u mestu.
Nažalost, ovakav način razmišljanja reflektuje se i u normalnom životu. U prevozu svi sede i ćute. Gledaju u telefone, i prave se da ne postoje. Nije važno šta se dešava u njihovom tramvaju ili autobusu, oni se neće pomaći. Kad bih ih zapitao zašto se tako ponašaju, zašto ne otvore prozor ako im je vruće ili zatvore ako je hladno, odgovori bi svima bili isti: „Neću da se ističem!“, „Što bih ja, uradiće neko drugi!“, „Navikao sam i na gore”.
U tome i leži problem. Dobrovoljno živimo u apsurdu. Potpunom apsurdizmu.
Često volim da zamišljam i maštam. Zamišljam tako neku utopiju gde svi misle. U kojoj svi imamo šešire i razmišljamo. U kom ipak imamo kičmu.