Наставник Борко: У систему где немате казну за нераднике и немате награду за раднике, нема ни мотивације

Борко је наставник који не пита децу када не знају, него их прозива када су сигурни и када могу да засијају пред свима.

Професор Петровић је својим примером инспирисао и колеге. На Светог Саву је његов кабинет засијао у новом светлу – одржан је краћи програм Светосавске академије.

„Онда смо отишли на спрат у Гимназији где је колегиница која предаје биологију написала пројекат за своју зелену учионицу. Видела је шта сам ја урадио, осмислила леп пројекат за који је добила средства и опремила своју учионицу, тако да смо били на свечаном отварању пре два дана“, истакао је Петровић.

Петровић каже да су људи престали да чекају Годоа који никада неће доћи, и да су рекли: хајде да видимо шта ми то можемо сада да урадимо.

Искуство дели са другима

Петровић каже да има коректну сарадњу са Школском управом у Јагодини и да жељно очекује позив из Министарства просвете, јер има снаге, жеља, идеја.

„Некако сам сам предузео иницијативу и последњих годину дана из свог џепа и својим аутомобилом обилазим Србију“, каже Петровић, „где год ме људи позову – то су колективи разних школа који желе да ме виде, упознају, да ме нешто питају.“

Повишица и мотивација

„У систему где немате казну за нераднике и немате награду за раднике, нема ни мотивације. Која је мотивација када смо сви исти у том систему?“

Према његовим речима, мотивација је унутрашња: „Када су ме студенти педагогије питали да ли се добар едукатор рађа или се то учи, ипак сам морао да одговорим да се рађа.“

„Погрешно је мислити да би не знам каква спољашња мотивација могла да утиче на неке људе у просвети који једноставно нису за тај посао. Морамо и то да кажем“, напомиње Петровић.

Најлепши поклон

Време је изузетно оштар судија, али лепо открива неке ствари. И опет се осврнуо на Балашевића: сећање је смешна лупа која ситне ствари увеличава.

„Тако да, кад се сретнете после неколико година, деценија, сретнете бивше ђаке на улици и када попричате о обичним темама – питају за савет, за грчеве у стомаку бебе, за било шта, а ви сте им предавали енглески. Схватите да су то људи, да они имају свој живот“, каже Петровић. „Да све оно што смо радили, водили битке, ратове око глагола или оцена – све то прође.“

Вршњачко насиље – како га препознати

И професор Петровић је као школарац био жртва вршњачког насиља.

„Вољно или невољно, ми препознамо ту децу и препознамо различите облике насиља свакодневно. Сад је питање да ли ћете нешто урадити поводом тога. Пре пар дана у зборници смо водили дискусију о томе како поједине колеге сматрају да је боље зажмурити на неке ствари, од ситних ка неким већим, не мешати се због нечега, једноставно ‘нисам довољно плаћен или нисам тренирао за то, нисам обучен да причам, немам те вештине’“, наводи најбољи наставник на свету, и додаје да је веома мали број наставника у сваком колективу спреман да таласа, да се сукоби и уђе у проблем, да позову на одговорност и колеге у школи, родитеље и центре за социјални рад – да се проблем заиста и реши.

„Генерално, ми видимо проблеме, али се они некако гурају под тепих“, сматра он.

„Али, ја за то не дозвољавам, никад нисам зажмурио ни на једну ситну ствар. Ако је било ко имао неку лошу реакцију или туговао због нечега што смо ми рекли, што се догодило у школи, ми морамо да зауставимо свет и да кажемо, хајде да видимо да се то више не понови“, изричит је Петровић.

С ким је најтеже – са децом, родитељима, колегама, системом

Систем за Борка није нека невидљива или тамна сила. Њега чинимо сви ми.

„Многи се крију иза тих речи, ‘страшних речи’. То једноставно није тачно. Зато што ја не могу да замислим да неко дође у моју учионицу и да ми веже руке и каже – не смеш овако да радиш са ђацима, мораш овако. Значи, тога једноставно нема. Ми имамо сасвим одрешене руке и велику слободу да радимо и спроводимо нашу образовну филозофију. И то се мени допада, и због тога радим овај посао“, закључио је Петровић.

Извор: РТС