Nastavnik Borko: U sistemu gde nemate kaznu za neradnike i nemate nagradu za radnike, nema ni motivacije

Borko je nastavnik koji ne pita decu kada ne znaju, nego ih proziva kada su sigurni i kada mogu da zasijaju pred svima.

Profesor Petrović je svojim primerom inspirisao i kolege. Na Svetog Savu je njegov kabinet zasijao u novom svetlu – održan je kraći program Svetosavske akademije.

„Onda smo otišli na sprat u Gimnaziji gde je koleginica koja predaje biologiju napisala projekat za svoju zelenu učionicu. Videla je šta sam ja uradio, osmislila lep projekat za koji je dobila sredstva i opremila svoju učionicu, tako da smo bili na svečanom otvaranju pre dva dana“, istakao je Petrović.

Petrović kaže da su ljudi prestali da čekaju Godoa koji nikada neće doći, i da su rekli: hajde da vidimo šta mi to možemo sada da uradimo.

Iskustvo deli sa drugima

Petrović kaže da ima korektnu saradnju sa Školskom upravom u Jagodini i da željno očekuje poziv iz Ministarstva prosvete, jer ima snage, želja, ideja.

„Nekako sam sam preduzeo inicijativu i poslednjih godinu dana iz svog džepa i svojim automobilom obilazim Srbiju“, kaže Petrović, „gde god me ljudi pozovu – to su kolektivi raznih škola koji žele da me vide, upoznaju, da me nešto pitaju.“

Povišica i motivacija

„U sistemu gde nemate kaznu za neradnike i nemate nagradu za radnike, nema ni motivacije. Koja je motivacija kada smo svi isti u tom sistemu?“

Prema njegovim rečima, motivacija je unutrašnja: „Kada su me studenti pedagogije pitali da li se dobar edukator rađa ili se to uči, ipak sam morao da odgovorim da se rađa.“

„Pogrešno je misliti da bi ne znam kakva spoljašnja motivacija mogla da utiče na neke ljude u prosveti koji jednostavno nisu za taj posao. Moramo i to da kažem“, napominje Petrović.

Najlepši poklon

Vreme je izuzetno oštar sudija, ali lepo otkriva neke stvari. I opet se osvrnuo na Balaševića: sećanje je smešna lupa koja sitne stvari uveličava.

„Tako da, kad se sretnete posle nekoliko godina, decenija, sretnete bivše đake na ulici i kada popričate o običnim temama – pitaju za savet, za grčeve u stomaku bebe, za bilo šta, a vi ste im predavali engleski. Shvatite da su to ljudi, da oni imaju svoj život“, kaže Petrović. „Da sve ono što smo radili, vodili bitke, ratove oko glagola ili ocena – sve to prođe.“

Vršnjačko nasilje – kako ga prepoznati

I profesor Petrović je kao školarac bio žrtva vršnjačkog nasilja.

„Voljno ili nevoljno, mi prepoznamo tu decu i prepoznamo različite oblike nasilja svakodnevno. Sad je pitanje da li ćete nešto uraditi povodom toga. Pre par dana u zbornici smo vodili diskusiju o tome kako pojedine kolege smatraju da je bolje zažmuriti na neke stvari, od sitnih ka nekim većim, ne mešati se zbog nečega, jednostavno ‘nisam dovoljno plaćen ili nisam trenirao za to, nisam obučen da pričam, nemam te veštine’“, navodi najbolji nastavnik na svetu, i dodaje da je veoma mali broj nastavnika u svakom kolektivu spreman da talasa, da se sukobi i uđe u problem, da pozovu na odgovornost i kolege u školi, roditelje i centre za socijalni rad – da se problem zaista i reši.

„Generalno, mi vidimo probleme, ali se oni nekako guraju pod tepih“, smatra on.

„Ali, ja za to ne dozvoljavam, nikad nisam zažmurio ni na jednu sitnu stvar. Ako je bilo ko imao neku lošu reakciju ili tugovao zbog nečega što smo mi rekli, što se dogodilo u školi, mi moramo da zaustavimo svet i da kažemo, hajde da vidimo da se to više ne ponovi“, izričit je Petrović.

S kim je najteže – sa decom, roditeljima, kolegama, sistemom

Sistem za Borka nije neka nevidljiva ili tamna sila. Njega činimo svi mi.

„Mnogi se kriju iza tih reči, ‘strašnih reči’. To jednostavno nije tačno. Zato što ja ne mogu da zamislim da neko dođe u moju učionicu i da mi veže ruke i kaže – ne smeš ovako da radiš sa đacima, moraš ovako. Znači, toga jednostavno nema. Mi imamo sasvim odrešene ruke i veliku slobodu da radimo i sprovodimo našu obrazovnu filozofiju. I to se meni dopada, i zbog toga radim ovaj posao“, zaključio je Petrović.

Izvor: RTS