Генерација осмака која је на завршном испиту за крај основног образовања показала најлошије знање матерњег српског језика у последњих више од деценију и по, откако се у Србији полаже мала матура, уписала се у средње школе. Диоптријом најодговорнијих за образовање „просечни резултати из матерњег језика незнатно су нижи у односу на завршни испит који је одржан прошле године” према првој анализи просветног врха након објављивања коначних резултата јединог тестирања које се континуирано реализује на националном нивоу и огледало је квалитета обавезног осмогодишњег школовања у нашем просветном систему. Ако се у поређењу постигнућа ученика одмакне даље од минуле и по свему атипичне прошле школске 2024/25. године испуњене штрајковима и блокадама, испоставља се да је 10,68 поена, колико су у просеку овог јуна освојили мали матуранти на тесту из српског језика – нови неславни рекорд. То је убедљиво најнижи скор који су ученици на крају осмолетке остварили из наставног предмета без којег нема елементарне писмености, националног идентитета, будућности српског народа и државе.
Ово је генерација ђака која је ћирилицу савладала у учионици у почетном разреду осмолетке без оцењивања, да би латиницу, правила граматике, правописа, вештину читања и разумевања прочитаног… – учила, такорећи, са малих екрана јер их је у марту 2020. године, када су били други разред, ковид 19 избацио из учионица. Систем је тада „показао адаптибилност”, брзински прешао са непосредног на школовање на даљину, а касније и на комбиноване варијанте атипичне наставе у којима „ђаци нису изгубили ниједан наставни дан” у школским годинама које је појела корона, остављајући рупе у знању. Због отежаних околности у доба пандемије за мале матуранте задаци на завршном испиту били су „лакши”, како су тада охрабривали представници просветног врха, а резултати тродневне провере знања показали су да је у то време остварен и до сада најбољи скор из српског језика – 13,37 поена, у јуну 2021. године. И то су тек неки од могућих каменчића у мозаику незнања српског језика које се носи из предуниверзитетског у високо образовање и живот, а јавност се и даље чуди што „нико неће да студира српски”, док србистичке катедре махом не попуњавају планиране уписне квоте, али не смањују предвиђен број индекса за најмлађу генерацију студената.
Ваља имати у виду и да су ученицима који су недавно изашли из клупа осмолетки српски језик и књижевност предавали наставници међу којима је већина, више од 60 одсто, спремна да „просвету напусти одмах, да дословно побегне из учионице главом без обзира, уколико би им био понуђен други посао за сличну или већу плату”. Да се чак три четвртине наставника српског језика и књижевности (76 процената) због свог позива не осећа цењено у друштву, да је готово сваки други србиста запослен у просвети уверен да не може да утиче на образовно-васпитне процесе у својој школи, а безмало сви наставници српског (97,48 процената) сматрају да ресорно министарство не тражи и не уважава мишљење просветних радника када доноси промене у образовању, показало је истраживање Друштва за српски језик и књижевност 2024. године, када су актуелни мали матуранти ишли у шести разред.
Актуелни шампиони по броју најмање тачно решених задатака из српског језика на малој матури били су млађи основци, на летњем распусту између другог и трећег разреда, када је усвојена „Декларација о неопходности повећања броја часова српског језика и књижевности у основној и средњој школи”. Пре више од пола деценије срочили су је и једногласно донели еминентни србисти, универзитетски професори, на Првој интеркатедарској србистичкој конференцији у Тршићу. Декларацију и идеју да српски језик добије натпредметни статус подржао је тада и Национални просветни савет, највише стручно, али саветодавно тело у доуниверзитетском школству, уз оцену да би то „свакако утицало на успешност реализације садржаја свих предмета, као и резултате међународне провере функционалне писмености ученика”.
У првој декларацији најеминентнијих србиста подсећа се да матерњи језик и књижевност јесу највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе, да настава српског представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности са пресудним утицајем на изграђивање њиховог односа према култури уопште.
„Због недовољног броја часова, упркос изузетним напорима учитеља, наставника и професора, свесних своје улоге и мисије, настава српског језика и књижевности није у могућности да у потпуности остварује вишеструку и изузетно значајну улогу: да изграђује темељна граматичка знања и усвајање функционалне писмености код ученика, да негује њихову љубав према читању и разумевању књижевности, да развије и снажи њихов културни и национални идентитет. Богатство и разноврсност наставних садржаја у супротности су са малим бројем часова, што ауторе програма ставља пред непремостиве тешкоће, наставнике присиљава на сажимање градива, а ученике онемогућава да у потпуности стичу знања и уживају у лепоти свога језике и књижевности. Тако се нужно уместо потпуних знања, због броја часова, често остварују само парцијална знања. А парцијална знања, познато је, и нису права знања”, пише у декларацији из јуна 2020. године. Тај документ се завршава упозоравајућим једногласним ставом потписника да „свако одлагање повећања броја часова српског језика наноси ненадокнадиву штету српском образовању у целини”. Доносиоци одлука одложили су декларацију.
Извор: Политика, Миленија Симић-Миладиновић