Ближи нам се време екскурзија. Почиње време хајке на школе и на огромне дневнице учитеља. У ствари, све се, на крају, сручи на учитеље. Они остају једини кривци за превисоке цене, лоше смештаје, незгоде, повреде, а преплаћени су и незасити. Такав је наратив по друштвеним мрежама, јер ми у школи то не чујемо. На родитељским састанцима, на Саветима родитеља, на Школским одборима, о томе нема ни речи. Ту се ћути и чека се приступ интернету, па се просипа накупљени јед и неслагање.
Као и у свему, тако се и по питању екскурзија неко потрудио да разједини и посвађа родитеље и учитеље, или једна од страна није добро схватила своју улогу. Или нема капацитет да ту улогу одигра онако како то закони налажу. Учитељи све прихватају, одрађују како морају и не буне се, као да је питање професионалног интегритета нечија туђа ствар, нешто што им се укида или додељује, независно од њих самих. Родитељи исто све прихватају, плаћају како могу, ћуте тамо где би требало да критикују, олакшавају савест по форумима и чекају на правду, која је исто тако нека туђа ствар, недостижна и ефемерна, па ће се спустити на народ без личне воље и труда. У сваком случају, без сукоба, јер се брину да би размимоилажење у ставу са школом могло имати последице по дете.
И где су ту деца?
Па, нема их, као што их нема ни у једној причи о нашој школи. Они су на последњем месту. Пита ли неко њих на какву екскурзију желе да иду? Пита ли их неко да ли уопште желе да иду? Шта желе да виде? Да ли неко разматра концепт екскурзије, њену оправданост, едукативни моменат, остваривост, циљеве и исходе? Не. Екскурзија се испланира, изведе, поднесе се извештај шта се обишло, колико ђака је ишло, какве су биле услуге агенције и превоза, затим се родитељи мало посвађају по мрежама, изоговарају понашање школе и организацију свега по реду, прерачунају зараду учитеља, па све смири до наредне године. А онда испочетка.
Ја спадам у категорију учитеља. Мени је екскурзија посао. Ја не путујем у провод. Сваки посао се плаћа. Не разумем шта ту није јасно. Не разумем како неко може мислити да је путовање са двадесеторо деце уживање, без обзира на узраст те деце. Сваки узраст је изазов, без обзира на то да ли је пажња усмерена на обување и купање, или се мора пазити на алкохол и својевољно напуштање хотела за рачун личног провода у непознатом граду.
Не постоји ни један учитељ који је на екскурзији опуштен. За њега екскурзија почиње неколико дана раније када му кроз главу пролазе све црне ситуације које се могу десити, када пребира по сећању незгоде и трагедије. Најбољи моменат за учитеља наступа када деца поседају у аутобус на последњој паузи за одмор. Сви су ту, сви су здрави, остало је само још да их преда родитељима и одахне.
Све лежи на учитељу: реализација планираних активности током пута, сарадња са представником агенције, возачима, хотелским особљем, одговорност за сваког појединачног ученика, брига о здрављу и сигурности деце. На крају, учитељ је одговоран и за наплату екскурзије. Своје зарађене дневнице ће добити тек када родитељи измире све рате. Они су гарант плаћања, нешто као жирант.
Суштински гледано, учитељи су само пуки извршиоци. Они су на крају ланца, али су најчешће родитељима једино видљиви. Зато су одговорни и криви за све.
Како почиње једна екскурзија?
Све креће у августу и септембру када се прави план рада школе за ту годину. На Наставничком већу се усваја предлог тима који се бави избором дестинација. Он треба да задовољи све едукативне, организационе и платежне факторе. После тога, исти предлог разматра Савет родитеља. Затим се расписује тендер за агенцију, бира се најповољнија понуда, а коначну одлуку доноси, опет, Савет родитеља. Тек овде, када је све одлучено, укључују се учитељи. Они обавештавају родитеље на састанцима, прикупљају сагласности родитеља, потврде о лекарским прегледима, потврде о плаћеним ратама. На одељењским заједницама припремају ђаке за путовање. Боре се да унапред превазиђу могуће проблеме. Затим путују, најчешће викендима, па се враћају уобичајеним активностима, неопорављени од неспавања и бриге. Онда слушају и читају како су преплаћени и безобразни. Јер су на сликама са децом насмејани, делују релаксирано и срећно. Испод тог осмеха су подочњаци од бдења, прљава гардероба јер не стигну да се окупају и пресвуку, често ни ципеле да изују. Уши су им заглушене од буке, а мозак претрпан салвама питања. А они су само, подсећам, извршиоци одлука које су други донели. Извршиоци и канте за притужбе.
Зато, пре него што се ражестите, сетите се како вам је на путовању са сопственом децом. И сетите се да је то путовање било ваш избор. За учитеље су други донели све одлуке. То путовање им је посао. И за тај посао треба да буду плаћени.
А, што се тиче процеса одлучивања, што се тиче деце и њихових права, свима треба више храбрости и личног става, па да се укључе када то треба, када се трасира мапа пута, њена цена и оправданост. Накнадна памет није никоме добра донела. Сваљивање кривице на другога није никада решило проблем. Учитељи би најрадије платили да не иду на екскурзију под условима какви код нас важе. Дакле, када просветне власти наложе као неопходно, када се Савети родитеља сложе, када немате никакву примедбу на родитељским састанцима, онда те одлуке цените до краја. Будите поштени и према себи и према другима.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца