Bliži nam se vreme ekskurzija. Počinje vreme hajke na škole i na ogromne dnevnice učitelja. U stvari, sve se, na kraju, sruči na učitelje. Oni ostaju jedini krivci za previsoke cene, loše smeštaje, nezgode, povrede, a preplaćeni su i nezasiti. Takav je narativ po društvenim mrežama, jer mi u školi to ne čujemo. Na roditeljskim sastancima, na Savetima roditelja, na Školskim odborima, o tome nema ni reči. Tu se ćuti i čeka se pristup internetu, pa se prosipa nakupljeni jed i neslaganje.
Kao i u svemu, tako se i po pitanju ekskurzija neko potrudio da razjedini i posvađa roditelje i učitelje, ili jedna od strana nije dobro shvatila svoju ulogu. Ili nema kapacitet da tu ulogu odigra onako kako to zakoni nalažu. Učitelji sve prihvataju, odrađuju kako moraju i ne bune se, kao da je pitanje profesionalnog integriteta nečija tuđa stvar, nešto što im se ukida ili dodeljuje, nezavisno od njih samih. Roditelji isto sve prihvataju, plaćaju kako mogu, ćute tamo gde bi trebalo da kritikuju, olakšavaju savest po forumima i čekaju na pravdu, koja je isto tako neka tuđa stvar, nedostižna i efemerna, pa će se spustiti na narod bez lične volje i truda. U svakom slučaju, bez sukoba, jer se brinu da bi razmimoilaženje u stavu sa školom moglo imati posledice po dete.
I gde su tu deca?
Pa, nema ih, kao što ih nema ni u jednoj priči o našoj školi. Oni su na poslednjem mestu. Pita li neko njih na kakvu ekskurziju žele da idu? Pita li ih neko da li uopšte žele da idu? Šta žele da vide? Da li neko razmatra koncept ekskurzije, njenu opravdanost, edukativni momenat, ostvarivost, ciljeve i ishode? Ne. Ekskurzija se isplanira, izvede, podnese se izveštaj šta se obišlo, koliko đaka je išlo, kakve su bile usluge agencije i prevoza, zatim se roditelji malo posvađaju po mrežama, izogovaraju ponašanje škole i organizaciju svega po redu, preračunaju zaradu učitelja, pa sve smiri do naredne godine. A onda ispočetka.
Ja spadam u kategoriju učitelja. Meni je ekskurzija posao. Ja ne putujem u provod. Svaki posao se plaća. Ne razumem šta tu nije jasno. Ne razumem kako neko može misliti da je putovanje sa dvadesetoro dece uživanje, bez obzira na uzrast te dece. Svaki uzrast je izazov, bez obzira na to da li je pažnja usmerena na obuvanje i kupanje, ili se mora paziti na alkohol i svojevoljno napuštanje hotela za račun ličnog provoda u nepoznatom gradu.
Ne postoji ni jedan učitelj koji je na ekskurziji opušten. Za njega ekskurzija počinje nekoliko dana ranije kada mu kroz glavu prolaze sve crne situacije koje se mogu desiti, kada prebira po sećanju nezgode i tragedije. Najbolji momenat za učitelja nastupa kada deca posedaju u autobus na poslednjoj pauzi za odmor. Svi su tu, svi su zdravi, ostalo je samo još da ih preda roditeljima i odahne.
Sve leži na učitelju: realizacija planiranih aktivnosti tokom puta, saradnja sa predstavnikom agencije, vozačima, hotelskim osobljem, odgovornost za svakog pojedinačnog učenika, briga o zdravlju i sigurnosti dece. Na kraju, učitelj je odgovoran i za naplatu ekskurzije. Svoje zarađene dnevnice će dobiti tek kada roditelji izmire sve rate. Oni su garant plaćanja, nešto kao žirant.
Suštinski gledano, učitelji su samo puki izvršioci. Oni su na kraju lanca, ali su najčešće roditeljima jedino vidljivi. Zato su odgovorni i krivi za sve.
Kako počinje jedna ekskurzija?
Sve kreće u avgustu i septembru kada se pravi plan rada škole za tu godinu. Na Nastavničkom veću se usvaja predlog tima koji se bavi izborom destinacija. On treba da zadovolji sve edukativne, organizacione i platežne faktore. Posle toga, isti predlog razmatra Savet roditelja. Zatim se raspisuje tender za agenciju, bira se najpovoljnija ponuda, a konačnu odluku donosi, opet, Savet roditelja. Tek ovde, kada je sve odlučeno, uključuju se učitelji. Oni obaveštavaju roditelje na sastancima, prikupljaju saglasnosti roditelja, potvrde o lekarskim pregledima, potvrde o plaćenim ratama. Na odeljenjskim zajednicama pripremaju đake za putovanje. Bore se da unapred prevaziđu moguće probleme. Zatim putuju, najčešće vikendima, pa se vraćaju uobičajenim aktivnostima, neoporavljeni od nespavanja i brige. Onda slušaju i čitaju kako su preplaćeni i bezobrazni. Jer su na slikama sa decom nasmejani, deluju relaksirano i srećno. Ispod tog osmeha su podočnjaci od bdenja, prljava garderoba jer ne stignu da se okupaju i presvuku, često ni cipele da izuju. Uši su im zaglušene od buke, a mozak pretrpan salvama pitanja. A oni su samo, podsećam, izvršioci odluka koje su drugi doneli. Izvršioci i kante za pritužbe.
Zato, pre nego što se ražestite, setite se kako vam je na putovanju sa sopstvenom decom. I setite se da je to putovanje bilo vaš izbor. Za učitelje su drugi doneli sve odluke. To putovanje im je posao. I za taj posao treba da budu plaćeni.
A, što se tiče procesa odlučivanja, što se tiče dece i njihovih prava, svima treba više hrabrosti i ličnog stava, pa da se uključe kada to treba, kada se trasira mapa puta, njena cena i opravdanost. Naknadna pamet nije nikome dobra donela. Svaljivanje krivice na drugoga nije nikada rešilo problem. Učitelji bi najradije platili da ne idu na ekskurziju pod uslovima kakvi kod nas važe. Dakle, kada prosvetne vlasti nalože kao neophodno, kada se Saveti roditelja slože, kada nemate nikakvu primedbu na roditeljskim sastancima, onda te odluke cenite do kraja. Budite pošteni i prema sebi i prema drugima.
Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika i književnosti iz Šapca