Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“.
Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост.
Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички.
Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице.
Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота.
Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности.
Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља.
Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство.
Одломак из књиге „Школа као болест“ проф. др Светомира Бојанина.