Učenje koje nam nameće školovanje i učenje u školi uvek je imalo kao krajnji cilj da se nešto postigne u životu. Škole su uvek doživljavane u funkciji cilja da se nešto bude. Obrazovanje kao čin uživanja i zadovoljavanja radoznalosti pretače se iz dečje igre u hobi, u oblast razgovora u društvu, traganja za knjigama koje nas zanimaju, i to se sve obavlja u kontekstu „odmora“, „nerada“.
Znam roditelja koji je tražio savet jer njegov sin se „ubi čitajući, stalno nešto radi, ali bez veze. Neke knjige, romane, štali. Sad čita neku filozofiju, ali školsko gradivo ne ide, pa ne ide. Kaže da ga ne razume. Jedva se provlači u školi.“ Taj dečak, zapravo, neprestano uči. On nastavlja svoje detinjstvo vođen potrebom da zadovolji vlastitu radoznalost.
Škola i način rada u njoj istržu učenje iz života, ono prestaje da bude oblik života i način postojanja i postaje monstruozna pojava nasilja nazvanog „disciplina“, „radna navika“, smatra se da bez napora nema učenja, a naporom se smatra savlađivanje dosade pri učenju. Uči se onda kad se „zagreje stolica“ kada se čovek nauči da odgađa životna zadovoljstva i da se „žrtvuje“. Sam život, iz čije je srži učenje iščupano, postaje tako banalan, isključivo hedonistički.
Turisti znaju da podnesu velike napore prilikom putovanja da bi se obreli tamo gde ih vuče radoznalost. Učenje tako ponovo postaje „način života“, dobijajući novi smisao, bliži onome što zapravo jeste. Učenje tako nije više otuđeno kao školovanje, nego je deo ljudske svakodnevice.
Zato se danas sve više zalažemo za takozvano permanentno obrazovanje. Ukoliko hoćemo da svetu i pojavama u njemu priđemo racionalno i da tražimo racionalne motive svojih postupaka, onda je neophodno da čuvamo sve valencije radoznalosti tokom celog života.
Škola koja odgađa život detinjstva i mladosti za neko drugo vreme ima osobine bolesti, jer i bolest odgađa puni život na neko vreme. Takva škola treba da nestane, a učenje da se vrati životu kao njegova imanentna suština. U njegovom temelju treba da bude nepresušna ljudska radoznalost, osnovna osobina zdrave ličnosti.
Radoznalost je motiv ljudske kreativnosti i način na koji se ona ostvaruje u odnosu na svet i u okviru socijalnog polja.
Selekcija prilikom upisa u neke škole upravo je u tom pogledu pogubna. Navešću jedan primer. U savetovalište je došao Petar, mladić koji igra stoni tenis, uči jedan strani jezik i ume da na njemu prati literaturu koja ga interesuje. Uz to je elokventan, spontan i simpatičan. Ali mu nedostaje jedna vrlo dobra ocena da bi bio primljen u školu koja daje šire obrazovanje, pa mora da se upiše u školu koja će ga usmeriti na neko zanimanje koje ga, u ovoj fazi razvoja, ne interesuje. Naša potvrda da je on inteligentan, svestran mladić, baš pogodan za srednju školu koja daje opšte obrazovanje, nije pomogla da bude primljen u školu u koju je želeo. Duboko frustriran time, nastojaće da nekim zaobilaznim i traumatičnijim načinom dođe do onoga što je želeo, a škola, nezaobilazna na tom putu, ostaje za njega nešto neprijateljstvo.
Odlomak iz knjige „Škola kao bolest“ prof. dr Svetomira Bojanina.