Пишем овај чланак у данима када Шабац жали жртве велике несреће на аутопуту. Пишем га са тугом, бесом и страхом. Туга ме прати, за бес се извињавам, а страх ћемо поделити.
Возач се укључио на аутопут у погрешном правцу. Погинуо и убио још троје. Четвртом живот виси о концу. Само дан касније, стижу вести о још неколико истих укључења, стижу снимци, сви су у неверици, питају шта се дешава, рађају се различите теорије. Сви су криви, од система, преко саобраћајних инжењера и пројектаната, помињу се друштвене мреже као инспиратор различитих изазова, али се превиђа један нарочито битан фактор. У ствари, два. Али, кренимо редом.
Да бисте се уписали на курс за возача, неопходно је да завршите основну школу. Овај пропис није споран. Спорно је то како се код нас завршава основна школа.
Основна школа је обавезна. Нема понављања, поправних испита, задржавања оних ђака који би, по мери личних способности, могли усвојити елементарне вештине. Неки наставници су одавно одустали од јединица. Обесхрабрени су чињеницом да на испиту, на коме нема падања, ђаци у августу знају мање наго у јуну. Неки су одустали трпећи притиске са стране, вертикално са врха, или хоризонтално од колега, комшија, пријатеља. На матурском испиту је довољно појавити се. Без обзира на број бодова, добија се уверења да је „ученик приступио испиту“.
Сваке године основну школу заврши на десетине ученика који не знају ни да читају ни да пишу. Број функционално неписмених, оних који знају да читају, али немају појма шта су прочитали, у драстичном је порасту. Али, сви могу постати возачи. Стекли су законски основ. Поставља се логично питање: како су савладали саобраћајне прописе и на који начин ће разумети понашање у саобраћају.
Деценијама просвета упозорава на очајно стање у школама. Указује на лоше програме, инклузију која не ради у стварности, већ се води само на папиру, недостатак кадрова, назадовање на свим пољима образовног система. На све то добија игнорисање и пребацивање фокуса на плате, кратко радно време и распусте. Добија увреде и бесне лајкове. А суштинског помака нема, бар у општем консензусу да проблем постоји и да се он мора под хитно решавати. Зато имамо убице на путевима. Зато имамо курсисте на важним позицијама, од медицинског особља и васпитача, до полиције и неких заната. Живот нам буквално виси о концу!
Осим школе која по важећим законима производи неписмене возаче, ту је и општа клима насиља. Она постаје најјача у јавном дискурсу. Одзвања свуда. Постаје образац понашања. Пристојан свет се склања, згражава се, осуђује и ћути. Јер може постати жртва.
Саобраћај је део свакодневног живота и у њега се насиље прелива неконтролисаном брзином. Свакога дана би свако од нас могао издвојити епизоду у којој је настрадао или био сведок насилника на путу. Правда је селективна. Бесна кола, затамњена стакла, посебне таблице, звучна имена нису полицији интересантна. Осим када начине велики белај. Али и тада им се гледа учинити. Казна се поцепа, судија се сети неког амандмана, адвокат је близак коме треба и ствар нестане. Ако уз насилнике укључимо и наш менталитет који се прописа држи само онда када га посматрају, који сматра да је све дозвољено уколико те нико не види, који се обавештава о радару преко апликације, гази пуну линију, претрчава куда му је ближе…добијамо црну статистику смрти у саобраћају.
Вратимо се школи. Она лечи и од неписмености, и од насиља, и од глупости. Ако је права. Она каже да се твоја слобода протеже до границе туђег. Немаш права да угрожаваш другога зарад личног хира, потребе или комплекса. Она каже да прописи постоје као основа цивилизованог друштва. Ту су да штите. Поштујемо их и придржавамо их се у сваком сегменту, а не само у ситуацији када смо шибом или казном натерани.
Од школе све почиње. Ту је узрок свих наших проблема. Што пре будемо разумели, биће боље. Кућа стоји на темељу. Наш је опасно уздрман. Из зидова се извлаче цигле, од прашине не видимо суштину. Гинемо и гинућемо све док неписмене и насилне не доведемо у ред.
Аутор: Биљана Васић












bravoooo, ali kako da ispravimo neispravljeno godinama,koliko je samo onih koji su sa kupljenim diplomama,a ti kriviš osnovnu školu i decu,koju sistem štiti,time sto niko ni ton ne sme na njih da povisi,pozivaju se na evropske zakone,a ne koriste ni ove, niti ih tumace kako treba,upravo zato da bi mogli da ih manipulišu ucenjuju i pokvare,nikome ne odgovara pamet,uvek bilo i biće !?nasa deca su neznanjem i neefikasnim školstvo bez autoriteta ugrožena,ali koga se to tiče, moć je u neznanju,nekome to odgovara,a mi cutanje to vec dugooo odobravamo!
Ако неко нађе чланак где на било коју лошу вест ауторка чланка не провлачи политику радо бих га частио. Битно је да беса има , увек. И да мање више се наводи или бар алудира ко је за то крив. Наравно ,почиње од школе. Сви смо хтели европске законе а сад се бунимо ( ја баш и не) . Што се жалити на адвокате и судије што прогледају? Колико видим “ пропуштање “ почиње у школи? Да,све почиње у школи. Па дођемо и до тога да ученици скачу по школи,лепе директору сендвиче на врата а ми им тепамо,аплаудирамо,наша младост,будућност. Онда мало иду блокирају,пале, убадају ножем, мало би да бацају молотовљеве коктеле међу људе. И чему чуђење. А зна се да се овакве ствари често дешавају, да многима озбиљним ,нормалним људима се деси и вожња у супротном смеру. Решења нису лоша, огромне табле постоје на улазу на ауто-пут. А безбедност у саобраћају је много боља негомпре. Пре 30 година на дупло мање аутомобила је било 2000 мртвих. Сада је 600. Огроман број и један да је. Говорим као неко ко зна кад близак страда ,ко је ишао да нечије дете преузме у мртвачницу због грешке мајке. Бика је писмена и ненасилна. Осећао сам тугу а не бес . И нисам кривио власт. Али “ породице немају тапију на бол“? Хајде да оборимо неког ђака, избацимо из школе, на робију студента који да леђа гађа директора дома здравља у Нишу ( а не немачку стипендију). Да , кренимо од школе
Заборавих да питам да ли ћемо читати о погинулој студенткињи на Филозофском факултету? Да ли ће бити ту бола и беса? Хтедох рећи да је третман према њој као према псу али сетих се да је и за пса био минут ћутања. За студенткињу не. Беше ли она од Шапца? Минут ћутања не а скарадне песмице два дана после на месту њене смрти да. Да, све почиње од образовања. А слажем се и са оним да граница твоје слободе иде до угрожавања туђе слободе( образовање, кретање,мисли….) А слажем се да морамо стати на пут насилницима. Морамо .
Када се од смрти студенткиње направи фарса, када трагични догађај постане монета за политичко поткусуривање, недолично је били шта рећи. У прилог овоме сведочи и тишина из тужилаштва где је овај случај још у предистражном поступку.
Жалосно је то. Жалосно је делити жртве на моје и твоје, поганим језиком се обрачунавати над несрећом, подгревати свађе и поделе, жмурити пред чињеницама и свесно занемаривати стварност.
Сетимо се од чега су побуне почеле. Колико смрти треба да се деси да бисмо схватили како срећа кедног народа не стоји у руци политичког врха, већ у договору, закону и правди?
Да ли има веће фарсе и монете за политичко поткусуривање од пада надстрешнице? Да ли је тад неко чекао завршетак истражног поступка? Да ли сте ви чекали пре писања текста о саобраћајној несрећи? Да ли је неко чекао пре насиља у Ваљеву извештај о “ смрти дечака од 16 година“? Ко је форсирао ту вест преко “ медија“? Да ли је то језик мржње ,увреда подела? Да ли је то од “ Хајдинове унуке“? Да ли је језик поган код оног што жели да деца цркну од рака а сви укућани умру? Да ли председник државе има одговорност над стручним надзором грађевине неке а декан нема кад дозволи политичку активност на факултету ( забрањено), складиште пиротехнике и улазак ван радног времена и давање просторија? Да ли треба некад одговорити а не само питати? Да ли злоупотребљена студенткиња има право на поштовање иако њена смрт не иде у “ корист“ побуњеника и обојене револуције а не да се пева на месту где је погинула ? Питам јер нећу да коментаришем. Трудим се пристојан да будем. А одговор мени као да није из овог универзума.
У праву сте, Дејане. Није из истог универзума. Ја сам говорила о договору, правди и закону. Остала питања нису за мене.