У далекој земљи чуда и ђаконија живио је један дјечак по имену Немирко. Имао је дугу косу у коју се често знао уплести вјетар па је разбарушити. Због тога су му дали име Немирко. Због тога, али и због његове нарави.
У тој земљи сврстали су га у ред витезова АДХД ранга. Ред витезова АДХД је могао свашта, али није могао да мирно сједи и да усваја правила као што је то случај у другим редовима дјеце. Ишли су у засебне обуке и програме како би научили да се контролишу и да боље показују своја осјећања. Ту је Немирко ишао са својим братом Никицом. Он је припадао реду Успорених. Њихов трећи брат није припадао том реду специфичне дјеце. Он се звао Михица и обожавао је своју браћу, нарочито Немирка који је њима био вођа у свим играма.
Њихова мајка Сунчица је била брижљива и снажна све до дана када је Немирко почео да се гура и претјерује са својим играма. Тад се од брижне и снажне претворила у забринуту и преплашену мајку. Звали су је водитељи реда витезова АДХД да јој укажу на наглу промјену у Немирковом понашању. Тада је она заједно са својом дјецом одлучила да пронађе еликсир мира код једне заборављене виле која живи у близини куће гдје они живе. Чула је Сунчица да се она повукла из посла када су је оптужили да не чини ништа за дјецу свијета и када су је понизили својим критикама. Чим је ушла у шуму, Немирко се наљутио и почео да удара ногом у стабла дрвећа. То је и пробудило стару вилу.
– Ко то мене узнемирава? Ко узнемирава моје дрвеће? И они су жива бића! – хукнула је вила и љутњом пообарала главе свих цвјетова у шуми.
Никица и Михица су се сакрили иза мајке.
Немирко као витез АДХД не знајући за страх и неугоду већ само за своје потребе, хладно јој је одговорио:
– Сад ћу те намјерно још више узнемиравати. Шта се дереш?
Немирко се тад сагнуо и почео да чупа биљке. Сунчица је притрчала и покушала да га спријечи.
Није успјела. Тад је гласно заплакала. Сјела и плакала. У том моменту су почели да плачу и Никица и Михица.
То је разнијежило цвијеће, па су изненада сви дигли оборене главе тражећи у тишини и саосјећању очи велике добре виле: очи виле која доноси срећу дјеци и која од њиховог полена прави чудесни еликсир.
Када је стала пред Сунчицу и дјецу, крошње дрвећа су направиле шарени мозаик и све је одједном замирисало.
Сунчица се уплашила па је узела Немирка у наручје.
– Не плашите се. Ви сте права мајка. Велику храброст те показали дошавши у моју шуму. Одавно немам госте и одавно сам заборављена.
Дрхтећи од страха, Сунчица јој је испричала све о својим проблемима.
– АДХД водитељи гријеше. Зато су ме избацили из Тима. Нису хтјели да ме саслушају. Не могу дјецу дијелити у одреде. Витезови АДХД тако не могу да виде истину. Није рјешење изолација и искључење, него мијешање редова дјеце. То што их назваше витезови није ријешило изазов него појачало њихову жељу да се никад не прилагоде другим редовима. Чудесан еликсир је то сазнање. Све и један цвијет моје шуме је различит. Од тога настаје еликсир мира. Да ли разумијете? – казала је вила.
Вила јој је дала еликсир. Није га попио Немирко. Попила га је Сунчица.
Идући дан исписала је Немирка из реда АДХД витезова.
Почела је више да се игра с њим и да га учи да некад водитељи игре могу бити и његова браћа.
Почела је да га учи кроз игру улога како реагују дјеца цијелог свијета и све више га је повезивала с дјецом различитих редова.
Пратила је на вијестима како се Вила вратила и окупила истомишљенике. Направила велику револуцију промјена у жељи да укине редове и етикетирање дјеце. Оформила Цвјетну странку и чека изборе.
Сунчица је била поносна када је чула њен говор на великом скупу. Неко из публике је питао зашто се вратила. Рекла је:
– Једног дана сам одлучила да заувијек заспим, а онда угледала кроз окно своје кућице како неки дјечак удара дрвеће и чупа биљке док његова мајка плаче. И морала сам изаћи. Његов бијес је доказ колико гријешимо. Захвална сам тој породици која ми је указала колико је промашен систем у којем живимо.
Немирко је, видјевши је на телевизији, рекао:
– То је она чудакиња што се дерњала на ме по шуми.
Сунчица је тад знала шта треба урадити: загрлити свог сина и објаснити му зашто треба избјегавати ријеч чудакиња. Од оног дана у шуми била је сигурна у своја поступања према сину. Прихватила га је и он је прихватио да саслуша њена тумачења. Било како било, у њиховој породици од тог дана нема редова. Њихов ред се зове Породица.
Када Вила побиједи, а хоће, славиће заједно с њом тај дан. Већ су припремили своје лишће за гласање.
(Прича је посвећена мојој другарици Светлани и њеној дјеци. Уједно је прича терапијско средство за рад са изазовима с којима се они заједно суочавају. Ја као психолог растем и учим с њима. Прича је и знак подршке породицама који се храбро суочавају са етикетама.)
Аутор: Едина Хелдић Смаилагић, психолог и мама посебног дечака