Како бисмо, уз мрвицу воље, могли да решимо проблем насиља у школама

Foto: Canva

Насиље, насиље, насиље. Тема с којом лежемо и с којом се будимо. Нарастало је најпре полако, па онда све јаче и јаче, навикавајући нас, системом куване жабе, на нову нормалност. На живот у друштву у ком буја агресија.

Запостављене деце је више него икад. Оне с којом родитељи мало разговарају, која ретко ручају с породицом, чији су мама и тата у трци да буду успешнији од других у свом окружењу, заборавили праву дефиницију успеха.

И то сада узима данак.

Наравно да су сви погледи упрти у врх образовног система, у људе који би требало да воде ово друштво. Од њих очекујемо да нам дају решење, да нам покажу излаз.

Да ли зато што верују да то јесте решење или што не знају другачије, они пишу нове правилнике, смишљају нове тимове, пребацују дисциплинске преступе са овог на онај ниво, повећавају казне. А насиље расте, као квасац кад га залијете топлом водом.

Јуче је одржан протест и наставници су штрајковали. Захтев – да се напад на актере образовног процеса третира као напад на адвоката. Казне ће бити веће. Захтев прихваћен, сви срећни.

А сећате ли се када је пре неколико месеци на сва звона објављено да се насиље више неће толерисати те су у том циљу казне за родитеље насилне деце повећане. Минимална казна није више 5.000 већ 50.000. И шта нам је то донело? НИШТА. Знате ли зашто? Па зато што никада ниједна казна није изречена. Свеједно је колика је, кад се такви процеси пред судом не воде или се воде у екстремно ретким случајевима.

Па добро, а зашто се не воде? Зато што су процедуре изузетно компликоване и за правника, а камо ли за просечног наставника. Ако родитељи реше да за своје дете које је било насилно и које је школа покушала да дисциплинује, ангажују адвоката, он ће, скоро сигурно, пронаћи грешку у процедури, па ће на крају школи остати само да се извини што је уопште било шта покушала. Можда је ученик национална мањина, а они му након инцидента нису понудили да с њим говоре на његовом језику? Да, то се стварно догодило и насилник није кажњен због пропуста у процедури.

Школама требају три ствари. Само три. Више стручних људи, мање процедура и институције које сарађују. Ништа осим тога. Све и да се ниједно словце у закону не измени, то ће бити довољно. Јер нама закони на папиру нису лоши. Лоша је њихова примена у пракси.

А све би се то могло, уз мало воље, за трен ока.

Ево и како.

Нека једна просечна београдска школа има 1000 ђака. Свих 1000 ће овог септембра од Београда добити по 20.000 динара за уџбенике. Социјално угрожена деца свакако ће их добити од Министарства. Али, њиховим родитељима ће овај новац сигурно значити да купе прибор, ранчеве и друге неопходне ствари. Хајде да претпоставимо да је таквих чак 20%. Остаје нам 800 ђака који ће добити, само у једној школи, укупно 16 милиона динара. Да, добро сте прочитали. То је око 136.000 евра. Сваке године град даје тај новац, на овај или онај начин. А замислите да сваке године та једна школа добије тај новац, не тако што ће се он разделити деци и потрошити на ситнице, већ тако што ћемо запослити људе да се том децом и породицама баве?

За 136.000 евра једна школа може МНОГО.

Може да запосли социјалног радника који би обилазио породице проблематичне деце и с њима заиста радио. Пример: Дечаци у Топоници злостављали девојчицу. Социјални радник запослен у школи истог дана обилази породицу, обавља разговор, процењује ситуацију и у договору са психологом и педагогом одређује мере додатног рада. На пример, две радионице недељно у школи за родитеље и дете. Родитељи одбијају? Казна стиже ЕКСПРЕСНО, као за паркинг. За сваки пропуштен термин.

Може школа од тог новца, поред тога, да запосли психолога и педагога који би се бавили само децом. Који би радили превентивно, осмишљавали радионице, обављали индивидуалне разговоре, који би имали кад да ВИДЕ децу.

Може, још додатно, да запосли правника који би се побринуо за то да никада ниједан случај насиља у школи не прође некажњено зато што „није испоштована процедура“. Јер то је, заправо, највећи проблем који школе имају. Да, секретар школе јесте правник. Али правник који се бави пословима секретарице и кадровске службе.

Остало би ту још новца да се пошаље у неку школу ван Београда, па да се и у њој појачају кадрови и на сличан начин реше проблеми.

Да се сачувају животи наше деце и наставника.

Да ли постоји ИШТА веће и важније од тога?