Отуђивање деце је појава када дете одбија контакт са једним од родитеља, а због манипулације од стране другог родитеља, кроз, рецимо, константно причање ружних прича о њему.
Отуђивање се најчешће дешава током развода брака, а може се десити и у породици где се родитељи не разводе. Родитељ с којим дете одбија контакт зове се стручно „таргетирани родитељ“, а родитељ који дете подговара против другог родитеља зове се стручно родитељ „алијенатор“ или отуђивач.
Родитељ отуђивач може користити различите тактике. Нпр. мајка може говорити ћерки да је отац јако лош и да је растурио породицу, нашао другу жену, да их је оставио на цедилу и да је тата не воли те да је уопште више и не зове док у стварности отац зове мајку како би покушао оствари контакт, али мајка одбија да дозволи.
Децу подједнако отуђују и мајке и очеви. У глави детета ствара се конфликт и дете разуме да што мање контакта има са таргетираним родитељем, то ће више осигурати љубав родитеља отуђивача. Дете разуме да некако мора да бира једног родитеља и лагано почиње демонстрирати осећања и понашања као што су: љутња, бес и на крају чак мржња према таргетираном родитељу. У последњој тачки алијенације дете одбија контакт са таргетираним родитељем, врло вероватно и са свим рођацима који су у вези са тим родитељем. Примера ради, уколико је дете отац отуђио од мајке, дете напослетку одбија контакт не само са мајком него и са баком и деком по мајци. Дете је заправо психолошки отето, потпуно отуђено од једног родитеља и његове фамилије иако никада пре тога није имало лош однос са тим родитељем
Отуђивање деце се може десити малтене преко ноћи
У својој психотерапијској пракси сретала сам децу која након три дана проведена са родитељем који отуђује не желе више никакав контакт са другим родитељем са којим су до јуче одржавала нормалан контакт. Након овакве психолошке отмице остају опустошене читаве фамилије. Дете остаје опустошено за љубав једног од родитеља, а тај родитељ и његови ближњи носе слике и сећања на своју ћерку, сина, унуку или унука који шета жив овом земљом, али је тако далек и вероватно њега или њу неће видети више никада током својих живота јер је дете психолошки потпуно отето.
Отуђивање деце је најсуровији вид породичног насиља
Родитељ отуђивач је насилник, дете је оружје или средство којим ће се казнити други родитељ – таргетирани родитељ. Дакле дете и таргетирани родитељ су овде жртве тешког и подмуклог облика психолошког насиља.
Након алијенације, дете остаје опустошено за љубав једног од родитеља.
Једна истинита прича о алијенацији
Б.Л. је обожавао своју ћерку Аниту. Истовремено, он је имао тешко детињство. Због неодговорног оца и он и браћа су са мајком као мали прошли не само кроз напуштање од стране оца, него и неимаштину. Мајка се борила да заради, али било је то тешко време за целу породицу. Материјално је било готово неиздрживо. Па опет, та мајка подигла је дивну децу и кроз тако тешке услове. Б.Л имао је анђеоско срце. Све што је желео било је да не буде без новца и да његова ћерка не остане без оца као што је он остао. Сећања на лоша детињства боле и понекад једино што желимо је да урадимо корекцију. Да коригујемо све што можемо да наша деца не прођу као ми сами док смо били мали.
Б.Л. је радио крвнички. Био је један од најбољих фризера у Штутгарту. У психотерапији пратила сам како је прошао тежак пут од напуштања салона за власника код кога је радио до отварања сопственог салона. На том путу прошао је и период незапослености, период страховања да ли ће успети, период када смо у психотерапији заједно рачунали како да остане довољно новца од уштеђевине и понеког шишања по кућама и за њега и за ћерку док се његов салон не отвори и… успео је! Била је то жилава и резилијентна, борбена личност која је умела да преживи без цвоњка и да дели са свима колико може онда када материјално добро иде. Патио је од гастритиса психосоматске природе и услед стреса имао би болове у стомаку. Своју мезимицу, ћерку Аниту би виђао викендом јер је она живела код мајке од које је Б.Л. био разведен.
Наше сесије психотерапије би се често вртеле око његове љубави за ћерку и једно вече је и мала Анита присуствовала психотерапији. Причала ми је о свом папи (тако га је звала) и о томе колико јој је лепо када је код њега. Б.Л. би живео за дан када ће Аниту видети и преко радне недеље би се трудио да ради до изнемоглости како би према њој викендом могао бити галантан… Желео је да она има све што пожели. И тако је и било. Све до једног дана…
Све до дана када је Анита престала да се јавља свом папи на телефон, јер јој мајка није дозволила. Све до дана када први викенд није дошла код свог папе, јер јој мама није дала. Пролазили су дани и седмице. Б.Л. је почео да бива озбиљно забринут. Ни трага ни гласа он његове вољене ћерке. Бивша супруга, Анитина мајка је хладнокрвно говорила да Анита не жели да иде код њега на викенд јер се жалила да јој разне ствари у његовој кући сметају и давала је гомилу изговора као разлоге зашто ћерка не жели да га види и чује. Ти мајчини злонамерни изговори су заправо били чисто измишљање. У психотерапији смо смишљали тактике како да покушамо да убедимо Анитину мајку да му дозволи да виђа ћерку. Знали смо да је психолошка отмица детета била у питању. Аниту је мајка отуђила од оца. Б.Л. је копнио тих месеци. Ментално и физички .
Ако сте се некада запитали како изгледа и како се осећа таргетирани родитељ (родитељ од кога је дете отуђено) у психотерапији, рећи ћу вам. Kопни јер је жртва подмуклог вида породичног насиља. Насиља у коме нико никога не туче и не удара. Насиља у коме нико на никога чак ни не виче. Насиља у коме је сасвим тихо опустошена душа једног родитеља и сасвим тихо опустошена душа једног детета. Детета које не сме да призна да жели да види другог родитеља. Мора у себи ту жељу да угуши. Мора јер у својој глави разуме поруке које му шаље родитељ отуђивач. Да је други родитељ лош, да мора да га избаци из живота, да мора да остане верно породичним захтевима. Дете ће се тако и понашати, а негде у себи надаће се да таргетирани родитељ ипак неће одустати од њега кроз живот иако ће се према њему понашати као да га више не жели за мајку или за оца.
Б.Л, је имао, као и сви очеви у овој ситуацији, дилему да ли да одустане од своје Аните уколико га она не жели више за оца. Није знао како да настави да се бори за ћерку која га више неће. Једног дана је са све узнапредовалим гастритисом од туге и стреса због ћерке, стао испред зграде где је мала Анита живела и у сред Штутгарта чули су се испред те зграде повици: „Анитааааа, Анитааааа, Анитааа!!!“ Отац је викао њено име у нади да ће га она чути и да ће јој тиме дати до знања да неће одустати од ње, да је воли и да јој да до знања да отац на њу мисли. Чекао ју је и једно јутро испред школе да мајка не зна само да би је загрлио. Мала Анита се плашила и да му приђе јер је знала да ће је мајка грдити, али успео је тог дана да добије један мали загрљај за који се мала Анита надала да је мајка неће критиковати. Завршио је после тога и на инфузији неколико дана јер му је и физички било све лошије због отуђивања ћерке.
Али није одустао. Борац као Б.Л. не одустаје. Или да виђа ћерку или нека умре – тако је размишљао. Уосталом шта чини живот без његовог детета смисленим, питао се? Алармирао је све могуће институције у Штутгарту – од Социјалног рада све до суда и након неколико месеци борбе могао је да види Аниту.
Морали су да поново раде на успостављању контакта јер се деца која су отуђивана плаше, збуњена су и очекују да ће бити кажњена од родитеља отуђивача ако вас поново прихвате, али се потајно негде у себи надају да нећете одустати од њих никада. Чак иако вас видно одбацују.
– Папа, чула сам те оно вече када си викао испред зграде моје име. Знала сам да си ту и знала сам да ме волиш. Али срце ми је лупало и бојала сам се шта ће мама рећи ако ти се јавим… – биле су речи мале Аните када је поново почела да виђа свог папу Б.Л.
Уколико сте ви и ваше дете жртва отуђивања не одустајте од борбе. Никада. Ова је прича истинита и писана је уз дозволу Б.Л. Ту је да би вас оснажила и подржала да препознате психолошку отмицу свог детета и да би вас оснажила да не одустанете од свог детета чак и ако вас оно одбија и чак иако морате да се борите судским путем да бисте виђали своје дете поново.
Аутор: Ивана Синђић, дефектолог и системски породични психотерапеут