Otuđivanje dece je pojava kada dete odbija kontakt sa jednim od roditelja, a zbog manipulacije od strane drugog roditelja, kroz, recimo, konstantno pričanje ružnih priča o njemu.
Otuđivanje se najčešće dešava tokom razvoda braka, a može se desiti i u porodici gde se roditelji ne razvode. Roditelj s kojim dete odbija kontakt zove se stručno „targetirani roditelj“, a roditelj koji dete podgovara protiv drugog roditelja zove se stručno roditelj „alijenator“ ili otuđivač.
Roditelj otuđivač može koristiti različite taktike. Npr. majka može govoriti ćerki da je otac jako loš i da je rasturio porodicu, našao drugu ženu, da ih je ostavio na cedilu i da je tata ne voli te da je uopšte više i ne zove dok u stvarnosti otac zove majku kako bi pokušao ostvari kontakt, ali majka odbija da dozvoli.
Decu podjednako otuđuju i majke i očevi. U glavi deteta stvara se konflikt i dete razume da što manje kontakta ima sa targetiranim roditeljem, to će više osigurati ljubav roditelja otuđivača. Dete razume da nekako mora da bira jednog roditelja i lagano počinje demonstrirati osećanja i ponašanja kao što su: ljutnja, bes i na kraju čak mržnja prema targetiranom roditelju. U poslednjoj tački alijenacije dete odbija kontakt sa targetiranim roditeljem, vrlo verovatno i sa svim rođacima koji su u vezi sa tim roditeljem. Primera radi, ukoliko je dete otac otuđio od majke, dete naposletku odbija kontakt ne samo sa majkom nego i sa bakom i dekom po majci. Dete je zapravo psihološki oteto, potpuno otuđeno od jednog roditelja i njegove familije iako nikada pre toga nije imalo loš odnos sa tim roditeljem
Otuđivanje dece se može desiti maltene preko noći
U svojoj psihoterapijskoj praksi sretala sam decu koja nakon tri dana provedena sa roditeljem koji otuđuje ne žele više nikakav kontakt sa drugim roditeljem sa kojim su do juče održavala normalan kontakt. Nakon ovakve psihološke otmice ostaju opustošene čitave familije. Dete ostaje opustošeno za ljubav jednog od roditelja, a taj roditelj i njegovi bližnji nose slike i sećanja na svoju ćerku, sina, unuku ili unuka koji šeta živ ovom zemljom, ali je tako dalek i verovatno njega ili nju neće videti više nikada tokom svojih života jer je dete psihološki potpuno oteto.
Otuđivanje dece je najsuroviji vid porodičnog nasilja
Roditelj otuđivač je nasilnik, dete je oružje ili sredstvo kojim će se kazniti drugi roditelj – targetirani roditelj. Dakle dete i targetirani roditelj su ovde žrtve teškog i podmuklog oblika psihološkog nasilja.
Nakon alijenacije, dete ostaje opustošeno za ljubav jednog od roditelja.
Jedna istinita priča o alijenaciji
B.L. je obožavao svoju ćerku Anitu. Istovremeno, on je imao teško detinjstvo. Zbog neodgovornog oca i on i braća su sa majkom kao mali prošli ne samo kroz napuštanje od strane oca, nego i neimaštinu. Majka se borila da zaradi, ali bilo je to teško vreme za celu porodicu. Materijalno je bilo gotovo neizdrživo. Pa opet, ta majka podigla je divnu decu i kroz tako teške uslove. B.L imao je anđeosko srce. Sve što je želeo bilo je da ne bude bez novca i da njegova ćerka ne ostane bez oca kao što je on ostao. Sećanja na loša detinjstva bole i ponekad jedino što želimo je da uradimo korekciju. Da korigujemo sve što možemo da naša deca ne prođu kao mi sami dok smo bili mali.
B.L. je radio krvnički. Bio je jedan od najboljih frizera u Štutgartu. U psihoterapiji pratila sam kako je prošao težak put od napuštanja salona za vlasnika kod koga je radio do otvaranja sopstvenog salona. Na tom putu prošao je i period nezaposlenosti, period strahovanja da li će uspeti, period kada smo u psihoterapiji zajedno računali kako da ostane dovoljno novca od ušteđevine i ponekog šišanja po kućama i za njega i za ćerku dok se njegov salon ne otvori i… uspeo je! Bila je to žilava i rezilijentna, borbena ličnost koja je umela da preživi bez cvonjka i da deli sa svima koliko može onda kada materijalno dobro ide. Patio je od gastritisa psihosomatske prirode i usled stresa imao bi bolove u stomaku. Svoju mezimicu, ćerku Anitu bi viđao vikendom jer je ona živela kod majke od koje je B.L. bio razveden.
Naše sesije psihoterapije bi se često vrtele oko njegove ljubavi za ćerku i jedno veče je i mala Anita prisustvovala psihoterapiji. Pričala mi je o svom papi (tako ga je zvala) i o tome koliko joj je lepo kada je kod njega. B.L. bi živeo za dan kada će Anitu videti i preko radne nedelje bi se trudio da radi do iznemoglosti kako bi prema njoj vikendom mogao biti galantan… Želeo je da ona ima sve što poželi. I tako je i bilo. Sve do jednog dana…
Sve do dana kada je Anita prestala da se javlja svom papi na telefon, jer joj majka nije dozvolila. Sve do dana kada prvi vikend nije došla kod svog pape, jer joj mama nije dala. Prolazili su dani i sedmice. B.L. je počeo da biva ozbiljno zabrinut. Ni traga ni glasa on njegove voljene ćerke. Bivša supruga, Anitina majka je hladnokrvno govorila da Anita ne želi da ide kod njega na vikend jer se žalila da joj razne stvari u njegovoj kući smetaju i davala je gomilu izgovora kao razloge zašto ćerka ne želi da ga vidi i čuje. Ti majčini zlonamerni izgovori su zapravo bili čisto izmišljanje. U psihoterapiji smo smišljali taktike kako da pokušamo da ubedimo Anitinu majku da mu dozvoli da viđa ćerku. Znali smo da je psihološka otmica deteta bila u pitanju. Anitu je majka otuđila od oca. B.L. je kopnio tih meseci. Mentalno i fizički .
Ako ste se nekada zapitali kako izgleda i kako se oseća targetirani roditelj (roditelj od koga je dete otuđeno) u psihoterapiji, reći ću vam. Kopni jer je žrtva podmuklog vida porodičnog nasilja. Nasilja u kome niko nikoga ne tuče i ne udara. Nasilja u kome niko na nikoga čak ni ne viče. Nasilja u kome je sasvim tiho opustošena duša jednog roditelja i sasvim tiho opustošena duša jednog deteta. Deteta koje ne sme da prizna da želi da vidi drugog roditelja. Mora u sebi tu želju da uguši. Mora jer u svojoj glavi razume poruke koje mu šalje roditelj otuđivač. Da je drugi roditelj loš, da mora da ga izbaci iz života, da mora da ostane verno porodičnim zahtevima. Dete će se tako i ponašati, a negde u sebi nadaće se da targetirani roditelj ipak neće odustati od njega kroz život iako će se prema njemu ponašati kao da ga više ne želi za majku ili za oca.
B.L, je imao, kao i svi očevi u ovoj situaciji, dilemu da li da odustane od svoje Anite ukoliko ga ona ne želi više za oca. Nije znao kako da nastavi da se bori za ćerku koja ga više neće. Jednog dana je sa sve uznapredovalim gastritisom od tuge i stresa zbog ćerke, stao ispred zgrade gde je mala Anita živela i u sred Štutgarta čuli su se ispred te zgrade povici: „Anitaaaaa, Anitaaaaa, Anitaaa!!!“ Otac je vikao njeno ime u nadi da će ga ona čuti i da će joj time dati do znanja da neće odustati od nje, da je voli i da joj da do znanja da otac na nju misli. Čekao ju je i jedno jutro ispred škole da majka ne zna samo da bi je zagrlio. Mala Anita se plašila i da mu priđe jer je znala da će je majka grditi, ali uspeo je tog dana da dobije jedan mali zagrljaj za koji se mala Anita nadala da je majka neće kritikovati. Završio je posle toga i na infuziji nekoliko dana jer mu je i fizički bilo sve lošije zbog otuđivanja ćerke.
Ali nije odustao. Borac kao B.L. ne odustaje. Ili da viđa ćerku ili neka umre – tako je razmišljao. Uostalom šta čini život bez njegovog deteta smislenim, pitao se? Alarmirao je sve moguće institucije u Štutgartu – od Socijalnog rada sve do suda i nakon nekoliko meseci borbe mogao je da vidi Anitu.
Morali su da ponovo rade na uspostavljanju kontakta jer se deca koja su otuđivana plaše, zbunjena su i očekuju da će biti kažnjena od roditelja otuđivača ako vas ponovo prihvate, ali se potajno negde u sebi nadaju da nećete odustati od njih nikada. Čak iako vas vidno odbacuju.
– Papa, čula sam te ono veče kada si vikao ispred zgrade moje ime. Znala sam da si tu i znala sam da me voliš. Ali srce mi je lupalo i bojala sam se šta će mama reći ako ti se javim… – bile su reči male Anite kada je ponovo počela da viđa svog papu B.L.
Ukoliko ste vi i vaše dete žrtva otuđivanja ne odustajte od borbe. Nikada. Ova je priča istinita i pisana je uz dozvolu B.L. Tu je da bi vas osnažila i podržala da prepoznate psihološku otmicu svog deteta i da bi vas osnažila da ne odustanete od svog deteta čak i ako vas ono odbija i čak iako morate da se borite sudskim putem da biste viđali svoje dete ponovo.
Autor: Ivana Sinđić, defektolog i sistemski porodični psihoterapeut